Ustavni sud Turske je juče posle dva dana zasedanja prilično neočekivano doneo odluku u procesu protiv vladajuće AK partije [Adalet ve Kalkinma – pravda i razvoj]. Da podsetim, glavni tužilac Vrhovnog Apelacionog suda, Abdurahman Jalčinkaja, je tražio raspuštanje vladajuće partije i zabranu bavljenja politikom (na pet godina) za 71 člana, među kojima su predsednik republike i premijer, zbog kako je obrazložio, toga što je vladajuća partija "postala fokalna tačka anti-sekularističkih snaga u zemlji."

***

Kažem neočekivano, a mislim kako na brzinu odluke tako i na samu odluku. Partija neće biti zabranjena. Sud koji broji 11 sudija donosi odluke kvalifikovanom većinom, odnosno 7 glasova je potrebno da bi se odluka donela. U ovom slučaju 6 sudija je bilo za zabranu, 4 za novčanu kaznu (uskraćivanje državne finansijske podrške) i jedan (predsednik ustavnog suda) je bio protiv.

Partija će biti kažnjena uskraćivanjem polovine finansijske podrške iz državne kase, što je simbolički način da joj se saopšti da pazi šta radi.

Na žalost to neće bitno smanjiti napetost u zemlji ma šta onaj idiot Vojislav Lalić od Tanjuga

škrabao.¹

"Sekularisti" koji su bili izuzetno zadovoljni kada je ustavni sud, prekoračivši svoja ovlašćenja poništio ustavni amandman o maramama na univerzitetima, su već počeli da sipaju otrov protiv ove odluke suda. Očekivati da će ovaj mali ali nadasve glasni segment turskog društva pustiti vladu da nastavi reforme i put ka Evropskoj uniji je u najmanju ruku naivno. Odluka ustavnog suda, ovakva kakva je, ne da neće doprineti smanjivanju napetosti nego će biti instrument daljeg blokiranja političkog procesa u

zemlji.²

Svakome ko živi u Turskoj, a ima više moždanih ćelija nego prstiju je jasno da proces protiv vladajuće partije bio (očajnički) pokušaj elite koja smatra zemlju svojim ličnim vlasništvom da poništi rezultate demokratskih izbora. U istoriji republike vojska je bila voljni izvršilac želja te elite. Ako je suditi po optužnici grupi Ergenekon i pratećim skandalima vojska bi verovatno bila voljna da to učini i x-ti put ali socijalni inženjering, za koji je grupa (po uobičajenoj podeli rada) bila zadužena, ovog puta nije doneo željene rezultate - haos u zemlji posle kog bi intervencija vojske bila prihvaćena ako ne sa olakšanjem, a ono barem nevoljnim tolerisanjem većine naroda (kao u svim prethodnim pučevima).

A nije da nisu pokušavali. Prošlogodišnji putujući cirkus "sekularista" nije bio ništa drugo nego pokušaj izazivanja incidentnih situacija. Kako saznajemo iz istrage Ergenekon okupljanje u Ankari je podbacilo, pa se od izazivanja haosa odustalo. Ni besplatno putovanje i kebab nije uspeo da privuče dovoljno "sekularista" na ulice

Ankare.³

Tokom te histerije "sekularista" jedan od čestih "argumenata" je bio "ne može čovek čija žena nosi

turban⁴

sedeti u Ataturkovoj stolici."

Ataturk sa suprugom

Redovni kliše u medijima je da je otac nacije odvojio državu od religije i.e. sekularizovao Tursku. To se "resavski" prepisuje i ponavlja ad nauseam, naravno, bez ikakve provere. Odvojenost džamije od države nije nikad urađena. Svi imami u Turskoj su državni službenici, a džamije su dotirane od države. Dok se na zapadu pod sekularizmom smatra odvojenost religije od države i individualna sloboda upražnjavanja religije ovde je sekularizam pravo države da gazi religijske slobode pojedinaca kako joj se u datom trenutku svidi. Otac nacije nikad nije hteo da odvoji religiju od države, otud sistem u kome se religija kontroliše - propovedi petkom se pišu u Ankari.

Iz tog jednostavnog razloga stavljam navodnike pri pisanju reči "sekularizam" u vezi Turske.

Zabrana marama na univerzitetima (kao i manje spominjana i manje rigorozno primenjivana zabrana nošenja brada za muške studente) NE potiče od oca nacije. Zabrane su posledice poslednjeg krvavog vojnog puča (1980.) i vremenom su se učvršćivale potpuno van zakonodavnih tela.

''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Beleške na margini

Mediji (kako strani tako domaći) stavljaju akcenat na "duboku podele" unutar turskog društva. Hmmm, to me podseća na objašnjenje britanskog diplomate posle glasanja u generalnoj skupštini UN, kada su SAD, Britanija i Izrael glasali protiv rezolucije koju je "ostatak" sveta u vidu od 190 i kusur zemalja prihvatio. Gospodin britanski diplomata je izjavio da je "međunarodna zajednica podeljena po tom pitanju". Slična "podela" 10:90 je prisutna u turskom društvu (naime, 10% podržava zabranu marama na univerzitetima, dok bi ostatak voleo liberalizaciju tih pravila).

Savetnik ustavnog suda, Osman Džan, je pre desetak priložio savet u kome piše da nema osnova za zabranu. No, savet nije obavezujući. Interesantno da je vest o tom savetu, iako objavljena u svim svetskim medijima, potpuno ignorisana od medija u Srbistanu ali tom pričom sam se već bavio.

Mali primer "sekularnosti" - u ličnim kartama turskih državljana postoji i rubrika veroispovest. Na stranu pitanje otkud potreba da u "sekularnoj" državi svako ovlašćeno lice bude informisano o veroispovesti legitimisanog lica (u zemlji u kojoj je 99% populacije muslimanske vere) ali kako to da se "sekularna" kuka i motika podigla kada je ova vlada (optužena za anti-sekularističko delovanje) predložila da se ta rubrika u ličnim kartama ukine?

--------------------------------------------------

Footnotes

¹Ja se zaista izvinjavam zbog grubljeg rečnika. Redovni čitaoci (ako ih ima) znaju da retko pribegavam takvom rečniku. No, Lalićevo, izveštavanje iz Turske ne prolazi ni minimalni test poštenja i profesonalizma.
²Iz perspektive smanjenja napetosti sud je, da mu je bilo do toga (i da mu je do poštovanja zakona i ustava), mogao odbaciti optužnicu u startu. Mogao je usvojiti u potpunosti savet savetnika ustavnog suda (vidi drugi paragraf beleški na margini). Ovako je odluka suda politička koliko je i ceo proces bio politički, dakle u potpunosti, a politička pristrasnost sudija je očigledna iz njihovog glasanja (uostalom to se znalo i pre).
³Putovanje u Istanbul je bilo mnogo atraktivnije tako da je iz sela do ovog u kome živim otišlo dva autobusa. Žene su išle šopinga radi, a muškarci zbog fudbalske utakmice. Hej, besplatno putovanje tamo-nazad (1800 km) i dva obroka. Malo li je?
⁴Ovdašnji naziv za maramu vezanu na način koji se smatra političkim simbolom - hidžab.