ili smrt fašizmu, sloboda internetu

Ne znam u čemu je stvar. Verovatno je u pitanju više faktora - julske vrućine, višak prostora u časopisu jer je deo redakcije na godišnjem i ko zna šta još, no fakat je da Teofil Pančić početkom svakog jula em dobije više prostora u Vremenu, em ga iskoristi da napiše glupost koju niko, osim njegove publike, a ona mu je ionako delegirala proces mišljenja, dakle, niko, ni poslovični pas s maslom, ne bi progutao.

Ovog jula se eto pridružio Endruu Kinu na braniku kulture i civilizacije kakve poznajemo pišući panegirik njegovoj knjizi, Kult amatera: kako današnji internet ubija našu kulturu.

***

Nije me nimalo začudilo da je Teofil Pančić pao na knjigu koja praktično napada jedini preostali slobodni forum ideja/mišljenja. Uostalom, T.P. je već više puta škrabao o "opasnostima" interneta. Najzad je našao srodnu dušu koja se goloruka i sama suprotstavlja beslovesnoj web gomili. Similis simili gaudet!

Pančić svojim "ekspertskim" okom ocenjuje da je Kin borac za Istinu (sa sve velikim I) protiv Gomile. Wow! I'm impressed!

Samo postoji jedan mali problem sa tom ocenom – sama Kinova knjiga, ako to uopšte možemo nazvati knjigom, ispravnije bi bilo pamflet, je prepun(a) grešaka, naopake logike i kontradikcija. O nepreciznim i nedorečenim statistikama da ne govorimo.

Pre nego što pređem na detaljniju obradu Kinovog pamfleta samo jedan detalj o Endruu Kinu (biće ih posle još). Na svom sajtu pišući o sebi u trećem licu kaže da je on vodeći kritičar interneta.

Andrew is indeed the leading contemporary critic of the Internet.

Endru slobodno može reći i da je jedini, jer osim njega ne postoji budala koja bi tvrdila za sebe da je kritičar interneta. Reći tako nešto je kao preuzeti na sebe da se bude kritičar radio talasa. Čak i Pančić priznaje da je "tehnologija tu, kao i uvek, samo vrednosno neutralno sredstvo".

Kinov pamflet

Pre svega, dok autor (Kin) tvrdi da je značenje pojma "amater" jasno, on ga upotrebljava isključivo u pežorativnom smislu. Daleko je od istine da je to pežorativno značenje dominantno u rečnicima engleskog jezika. Da ne govorimo o etimologiji reči.

Već tom selekcijom Kin, koji pretpostavlja upotrebu enciklopedije Britanike, recimo, Wikpediji, pokazuje da ima suženi pogled čak i kad je upotreba tradicionalnih izvora u pitanju. Nije nevažno s obzirom da je reč deo naslova, no svakako nije presudno kad je budalastost ove knjige u pitanju.

Obrušavanja na Gugl, Wikipediju i sl. su puna "logike" koja može da prođe samo kod nekog ko je obnevideo od mržnje prema fenomenu zvanom internet (i šire). Po rečima Endrjua Kina Gugl "parazitira" jer u smislu vrednosti ne proizvodi ništa (osim linkova na tuđe sadržaje). Pančić je uzeo ovo kao da je munjom u kamenu pa navodi taj argument u svojoj paškvili.

Profesor prava i osnivač Creative Commons (različiti stepeni zaštite intelektualne svojine) Lesig piše, parafraziram: "što se zaustaviti na Guglu? Po toj logici izdavači telefonskih imenika "parazitiraju" jer ne proizvode sopstveni sadržaj. U oba slučaja (nova) vrednost je u efikasnosti pristupa sadržaju koji su proizveli drugi." Samo da dodam da Kin kritikuje Lesiga u knjizi i tom kritikom pokazuje stanovito nerazumevanje koncepta Creative Commons.

Drugi Kinov "argument" protiv Gugla je da ne daje rezultate po tačnosti nego po popularnosti, pa je zbog toga "opasan". Gugl se, naime, može zeznuti tzv. Gugl bombardovanjem ("klikovima" koji samo imaju za cilj stvaranje veštačke popularnosti). Da, i? Očigledno je da ovaj eks profesor nije upoznat ili namerno ignoriše način kako se rangiraju naučni radovi u analognom (naučnom) svetu. (Pančić sasvim sigurno o tome nema blagog pojma)

Kako to, dakle, ide u analognom naučnom svetu?

Pa, slično kao i na Guglu – što je delo citiranije to je više na rang listi.

Neki naučnici, slabijeg moralnog integriteta, su našli način kako da zloupotrebe sistem, pa namerno podmeću sitne greške u radove, ne bi li navukli kolege da se bace na ispravljanje istih u sopstvenim naučnim radovima. Samim tim, tom greškom odnosno njenim ispravljanjem, rad se penje na rang listi. (za cepidlake: naravno da sam pojednostavio ali je u osnovi to tačno)

Na kraju se sve svodi na pitanje morala, a elita se po tom pitanju nimalo ne razlikuje od Gomile.

Kada piše o Wikipediji Kin pre svega preuveličava njen uticaj tvrdeći da je uništila tradicionalni "information business", pri tome ne nudi nikakve dokaze za tu tvrdnju. S druge strane implicira (apsolutnu) nepouzdanost iste jer je nisu uređivali i odobrili eksperti. Hmm, ispada da među 15 hiljada saradnika, koji su pisali/uređivali tri miliona odrednica, nema nijednog eksperta ni za šta – da je to pisala/uređivala Pančićeva (nepismena) Gomila, koju naravno, treba ućutkati jer pisanje, informisanje pa i mišljenje treba prepustiti profesionalcima. Gomila nema šta da traži u tim elitističkim aktivnostima, te svojim web prisustvom samo "zagađuje" čistoću kojoj su skloni profesionalci tipa T.P.

Činjenica da taj "neprovereni" materijal ima isti stepen tačnosti kao Britanika, barem kad je u pitanju naučni deo enciklopedije, a po pisanju Nejčur (Nature), prominentnog britanskog naučnog časopisa, (naravno) nema veze.

(O Wikipediji i njenoj pouzdanosti se, naravno, može raspravljati. Ima, mnogo zloupotreba u društvenom i istorijskom delu, ali dokle god državne institucije ne uzmu da upotrebljavaju Wikipediju kao relevantno štivo, a dešava se, i dok god neko ne upotrebljava istu kao isključivi izvor informacija prave opasnosti nema.)

Opasnost od piraterije Kin ne dokazuje nikakvim preciznim statistikama, da ne filosofiramo po koga je to opasnost. Navodeći da je prodaja snimljene muzike opala 20% između 2000 i 2006, Endrju nam ne nudi nijedan dokaz, osim sopstvene tvrdnje, da je to isključivo zbog piraterije. Generalno Kin prikazuje pošast piraterije ciframa koje su preterane čak i za ortodoksne branitelje intelektualne svojine. Osim toga, eksperimenti (Redijohed) o kojima je i Vreme pisalo (br.875, 876 i 891, Navigator Zorana Stanojevića) pokazuju da đavo piraterije nije tako crn i da ima onih koji su spremni da plate čak i kad postoji besplatno.

Ista selektivna upotreba "argumenata" je prisutna kada Kin svaljuje krivicu za prazne bioskope isključivo na mogućnost piratskog daunloudovanja najnovijih holivudskih blokbastera, ignorišući ispitivanja javnog mnjenja, prema kojima Amerikanci ne idu u bioskope zato što (holivudski) filmovi smrde u prenosnom značenju, a bioskopi u bukvalnom. O skupim kartama da se ne govori.

Osim Wikipedije Kin preuveličava uticaj blogova. Blogovi su "umrli" (živeli blogovi!) upravo po tržišnom principu ponude i potražnje. Drugim rečima upravo ih je poplava (hiperinflacija) uništila, odnosno najvećim delom obezvredila. U vezi toga Kin upada u jednu od bezbroj kontradikcija (knjiga ih je prepuna). Dok sa jedne strane Endru priznaje hiperinflaciju odnosno obezvređivanje istovremeno im pripisuje moć (koju nemaju) da uništavaju "prave" medije.

Poverovati da su blogovi u mogućnosti da ugroze ijednu medijsku kuću graniči sa imbecilnošću i voleo bih da vidim dokaze o tom ugrožavanju. Mislim prave dokaze jer Kinovi su anegdotski. Međutim, iako nisu u stanju da ugroze "prave" medije blogovi su u stanju da ugroze i ponekad to čine (a nekad i totalno razbiju) naraciju "pravih" medija. Naravno, to su vrlo retki i svetli primeri ali oni su postigli to da i "pravi" mediji osluškuju "blogosferu".

Možda bi Kinovo slinavljenje o blogovima koji valjaju poluistine i neisitne, prljajući p(r)otok informacija na webu, imao neku težinu pod pretpostavkom da je sve u redu sa mejnstrim medijima. Međutim, on sam priznaje da to nije slučaj ali odbija svaku pomisao da građanski žurnalizam može imati korektivnu ulogu.

Treba li bolji primer kako "pravi" mediji funkcionišu i kako nas "profesionalci" "informišu", istovremeno je to primer nemoći alternativnih medija, i sajtova, i blogova, i foruma, i kojekakvih internet brbljaonica na kojima je Istina, sa velikim "I" bila dostupna, a išao bih tako daleko da kažem i nemoći većine planete (Gomile), dakle, šta će nam bolji primer od medijske pripreme za agresiju na Irak.

Za razliku od "pravih" medija "blogosfera" ne može isprati mozak širokim narodnim masama. Naime, dosta je teško zamisliti zaveru u kojoj bi učestvovao svaki "tipkajući majmum" i.e. bloger. Istovremeno nije teško zamisliti isto to kad je u pitanju svega 5 (pet) multinacionalnih korporacija koje kontrolišu 90% protoka informacija na svetu.

Opasnost po demokratiju koju predstavlja web 2.0 je najsmehotresniji aspekt Kinovog polemičkog treša. Tu je sve totalno naopačke tako da je teško i ukapirati "logiku" po kojoj internet sa svim pripadajućim čudima (Jutubizacijom) može da uguši politički diskurs. Pa to još piše iz SAD gde su "pravi" mediji odavno uništili bilo kakav relevantan politički diskurs, pretvorivši se u "infotainment" (ne znam kako da prevedem tu kovanicu od information=informacija i entertainment=zabava).

Da li amaterizam ugrožava profesionalizam? Hmm, kao akademskom slikaru nije mi teško da priznam da je prosečni engleski zaljubljenik (amater) u akvarelsko slikanje u stanju da napravi bolju ilustraciju vodenim bojama od mene. To ga naravno ne čini umetnikom. Tako ni blogeri nisu novinari ali to ne znači da neke stvari ne mogu poznavati bolje od novinara i o tome (vrlo odgovorno) pisati. Zašto je univerzalinim neznalicama i.e. novinarima (barem većini) tako teško da to priznaju ne znam ali mogu da pretpostavim.

Endrju Kin voli anti-utopije po sopstvenom priznanju, proverite njegov blog, pa se ova knjiga može shvatiti kao pokušaj da se na svoj način, približi omiljenim mu Kafki i Orvelu. Da, i Endrju Kin ima blog, no njemu je valjda "dozvoljeno" jer je valjda "profesionalac", koje crno licemerje (ne pada mi na pamet da mu dajem link ako vas Kin zanima izguglujte ga sami - Andrew Keen). No, problem je u tome da knjiga pretenduje da bude ekspertska (insajderska), a potkrepljenost dokazima je, najblaže rečeno, klimava.

Uostalom, kako uzeti za ozbiljno čoveka koji je u stanju da napiše sledeće (a zahteva da bude ozbiljno shvaćen):

Naše poverenje u konvencionalne reklame je još više podriveno lažnim reklamama koje se šire putem interneta.

Our trust in conventional advertising is being further compromised by the spoof advertisements proliferating on the Internet.

Aaaaaaaaaa! Ti dečko imaš poverenja u (konvencionalne) reklame? Onda verovatno veruješ i u deda Mraza! Navedena rečenica je negde na početku i ja samo mogu da čestitam sebi na strpljenju da nisam zafrljačio knjigu posle čitanja iste (nisam jer je knjiga bila pozajmljena i ne verujem da bi Helen bila oduševljena da sam joj vratio kupusaru).

Toliko o Endruu Kinu i njegovom pamfletu. Dobio je mnooogo više slovnih mesta nego što je zaslužio ali to je bilo neophodno radi ilustracije iza kakve idiotarije je Teofil Pančić u stanju da stane punim srcem.

Intermezzo

Cela ta priča o internetu i hiperegalitarizmu, koji isti navodno nudi, je bolno pogrešna i naglavce postavljena. Da li iko pri zdravoj pameti može tvrditi da je utakmica između blogera (anonimnog ili ne) i velikih medijskih korporacija ravnopravna? Pa ako nije, kao što je to svakom iole normalnom jasno na prvi pogled, kako je moguće da blogovi i forumi i kakve god internet brbljaonice "ugrožavaju profesionalce"? Ceo taj hajp (hype) o egalitarnosti se bazira samo na činjenici da je sistem otvoren i da se na istoj infrastrukturi "takmiče" moj patetični blog i Volt Dizni&Tajm Vorner korporacija.

Upravo u toj otvorenosti sistema leži problem, ali čiji problem? Problem za (svaku) vlast leži upravo u tome što za sada, osim brutalnih metoda kao što je cenzura (u zemlji kojoj živim YouTube je zabranjen, evo već treći mesec) ne postoji način efikasne kontrole (čega? Sadržaja, naravno). Dok se intelektualci na delovima planete koje Pančić redovno naziva "slobodnim svetom" (on to čini bez navodnika i velikim slovima) trude da zadrže stvari i regulaciju interneta ovakvim kakve jesu, dakle, otvorenim sistemom bez mogućnosti da količina novca i moći utiče na dostupnost ili nedostupnost "poželjnim" ili "nepoželjnim" sadržajma, dotle se ova knjiga zalaže za filtriranje sadržaja, dajući time (bolesne) ideje i iste takve "argumente" onima koji bi da stave šapu na internet i da zatvore sistem. Kad je Endrju Kin u pitanju to nije ni slučajno niti bez računa.

Fisking Teofil Pančić

Ameri kažu da su mišljenja kao dupeta, svako ima jedno (opinions are like asses, everybody's got one). Valjda ih je zato tako teško kontrolisati. Mišljenja, naravno. Pančić, verovatno zbog gabarita ovog drugog, misli da njegovo vredi više i da ga platforme na kojima se mogu izraziti drugačija mišljenja od njegovog egzistencijalno ugrožavaju. On se valjda prepoznao u toj "ugroženoj eliti", o kojoj Kin piše, čiji glas preti da bude ugušen glasovima gomile tipkajćih majmuna. T.P. je profesionalni opinionkejker i naravno da mu nije prijatno da Gomila u današnjem svetu ima ne samo mogućnosti da proveri premise onoga što on prodaje kao svoje mišljenje nego i da napiše svoje. Nečuveno!

Što se (srpske) elite tiče samo mogu da kažem - prema svecu i tropar. Kakva zemlja takva elita i takvi opinionmejkeri.

"Nepodnošljiva lakoća generalizacije u opisu i vrednovanju Drugih sam je epicentar jedne strašne duhovne pometnje", pisao je svojevremeno T.P. ali ne primećuje kod sebe taj pristup u ocenjivanju vrednosti (tuđih) mišljenja. Kako ono glasi definicija licemerja? Da je Endrju Kin svoje mudrosti izložio samo na svom blogu one bi bile bespotrebno smeće. Međutim, odštampane, one su, po Pančiću, beskrajno inteligentna rasprava.

Ups! Ovo nije bilo sasvim pošteno od mene, T.P. je ostavio jedan prozorčić ali ga je odmah zamazao blatom.

Izuzeci postoje, ali ko da ih nađe u tako nepreglednom okeanu smeća?!

pita Pančić sve vičući/čudeći se. A kako bi bilo upotrebiti moždane vijuge i zdrav razum? Serveri, baš kao i papir, trpe sve. Zašto se pitanje odabira postavlja samo kad je reč o webu, a ignorišu se gigatone đubreta u štampanoj formi?

Nove generacije će se bolje snalaziti na internetu nego u knjižari ili biblioteci. Nekome to može izgledati strašno, po mom mišljenju to je ekvivalent generacije koja se bolje snalazila u biblioteci nego u crkvi onomad kad je civilizacija Prosvećenosti stupala na scenu. Da li to znači smrt knjige? Glupost! Makar šta! Kin ignoriše, a T.P. verovatno ne zna, da su upravo knjige najkupovaniji artikl online.

Nadrndani amater koji mudruje za tastaturom sedeći u pidžami negde u Teksasu ima isto toliko toga da nam kaže, na primer, o Bliskom istoku, kao i Robert Fisk koji je tamo proveo decenije, napisao gomilu sjajnih reportaža i analiza, i pročitao valjda sve relevantno što je o tom delu sveta ikada napisano...

Interesantno je da se T.P. seti Fiska u ovom kontekstu, a nekako ga ignoriše kad mu se Robertove sjajne reportaže i analize ne uklapaju u (pre)"koncepciju". O čemu pričam? Pa kad je Pančić prošlog jula bolovao od istog ovog onda nam je prodavao tezu o ratu teokratije i sekularizma nije mu (ni slučajno) pao na pamet Fisk koji je pisao upravo obrnuto - Don't be fooled, this isn't an issue of Islam versus secularism.

Kažem "setio" se Roberta Fiska. Naravno da se Pančić nije setio jednog od retkih poštenih novinara na svetu (ah, kako je retka ta vrsta). Endru Kin je podstakao to "sećanje" pominjući Fiska u svom pamfletu u istoj rečenici sa Tomasom Fridmanom, što je više od uvrede za prvog. Naime, Tomas Fridman (Njujork tajms) je jednan od većih govnara u novinarskom svetu i samozvani ekspert za narečeno područje sa (stalnim) boravkom u Njujorku.

Da je Pančić kojim slučajem (redovan) čitalac sjajnih reportaža i analiza Roberta Fiska (o knjigama da ne govorimo) imao bi neku predstavu o Bliskom istoku (a ne samo predrasude), što bi verovatno rezultiralo manjom ostrašćenošću kad su neke zemlje u pitanju. Kad smo već u tom delu sveta, živo me zanima da li ovakav generalno negativan stav prema blogovima i blogerima znači da Pančić podržava hapšenja i utamničenja blogera u zemlji koju obožava da mrzi – Iranu? (bože moj, pa oni, blogeri, su pretnja samoj kulturi i civilizaciji) Ili je možda tamo O.K. biti bloger?

Ali vratimo se na trenutak momku u pidžami iz Teksasa. Ako postoje idi(j)oti koji njemu više veruju, kad je reč o Bliskom istoku, od Fiska, to je njihovo (idijotsko) pravo. Jer u krajnjem slučaju pravo na verovanje (u boga, male zelene Masrovce, Pančića ili kaj god) jeste neko pravo koje ne treba da pogađa ni da se tiče Kina i Pančića.

....umesto institucija – nesavršenih, ali ipak ozbiljnih i načelno pouzdanih – ozbiljnog, savesnog i kvalitetnog profesionalizma, javna scena se beskrajno fragmentizuje na neiscrpan i sasvim nepregledan niz minijaturnih niša u kojima stanuju Anonimni Narcisi koji mahom proizvode neupotrebljivo đubre...

O tim nesavršenim institucijama ne bih da se ponavljam, primer Iraka (i šire).

(A) ti Anonimni Narcisi će izaći iz tih svojih niša, prevazići fragmentaciju da tako kažem, udružiti se u Gomilu samo da bi kamenovala virtualno (ili čak bukvalno) Kina i Pančića. Siroti Pančići...

...zahtevajući pri tome da ih se shvati ozbiljno.

Ne! Treba uzeti ozbiljno budalu koja priznaje da ima poverenje u (konvencionalne) reklame, a izdaje se za vodećeg kritičara interneta!

O fragmentaciji društva u ovom globotomiranom svetu bi se mogle knjige napisati. Verovanje da je uzrok fragmentacije sredstvo, koje upravo može (i to dobrim svojim delom čini) da je prevaziđe, je slično verovanju da nož služi isključivo za klanje.

Lepota je u oku posmatrača

Kažu. Ja se slažem, ima u tome nečeg. Gde gospoda Kin i Pančić vide (isključivo) gomilu smeća i sredstvo za množenje istog, drugi vide lepotu i fantastične mogućnosti.

Naš veterinar, mlad i ambiciozan čovek koji praktikuje permanentno obrazovanje, mi je pokazao da na Jutjubu (dok smo ga imali ovde u Turskoj) može da vidi kako se operacije psećeg kuka rade u Americi (inače je specijalista za pseću ortopediju, ako se to tako zove). Rekao mi je da mu je gledanje tih videa od neprocenjive pomoći kao i veoma živahni forumi veterinara na kojima online izmenjuju iskustva. Bez weba 2.0 sve to ne bi bilo moguće.

Navodim ovo kao primer zato što je neposredno iz mog okruženja, pa ga znam iz prve ruke. Iz druge ruke znam da je slično sa skoro svim profesijama: lekarima, arhitektama, građevincima, pravnicima i ako hoćete stolarima (amaterima).

Taj deo i ta funkcija interneta (i interaktivnosti) prolazi potpuno ispod radarskog snopa Kina i Pančića. Oni samo vide treš na Jutjubu. Podsećam, lepota je u oku posmatrača.

Kinovo i Pančićevo pisanije neodoljivo podsećaju na apokaliptična predviđanja uvek formirana kad god se neki novi medij pojavio. Radio će uništiti novine, televizija će uništiti radio (i film naravno), a sada imamo univerzalnu baba-rogu koja će uništiti ni manje ni više kulturu (i civilizaciju), a usput, jednim udarcem, sve prethodno nabrojano. Ej, smanjite malo, spustite se na zemlju.

Ne mogu da odolim, moram da citiram Daglasa Adamsa (autora genijalnog Vodiča kroz Galaksiju za autostopere ) i njegov (takođe genijalni) esej Kako prestati brinuti i naučiti voleti internet. Pa kaže:

1. Sve što je u svetu izmišljeno u vreme kad ste rođeni je jednostavno normalno.
2. Bilo šta što se izmisli od tada i pre nego navršite tridesetu je neverovatno uzbudljivo, kreativno i uz malo sreće možete od toga napraviti karijeru.
3. Sve što je izmišljeno posle vaše tridesete je protiv prirodnog poretka i predstavlja kraj civilizacije kakvu poznajemo, a kad je tu već nekih desetak godina postepeno se ispostavi da je zapravo u redu.

Kinov pamflet može biti interesantno štivo onima pod brojem tri. S obzirom na informatičku zaostalost zemlje Srbije, Pančić može da se uračuna u tu kategoriju.

Mišljenje ili "mišljenje"?

Već napisah da je pravo na verovanje (u kaj god) neko pravo. Naravno da isto važi i za mišljenje. Meni ne smeta to što T.P. ima mišljenje, po nekim pitanjima, suprotno od moga (u nekim stvarima se slažemo). To je O.K. i to je njegovo neotuđivo pravo. Ono što meni smeta kod narečenog gospodina, tako emotivno vezanog za Prosvetiteljsvo, je da, ne samo da on ne podnosi drugačije mišljenje, nego (skoro u svakom svom pisaniju) preventivno ispljuje svakog ko bi mu eventualno protivrečio. Koliko je to daleko od Volterovog "ne slažem se sa vašim mišljenjem ali ću do smrti braniti vaše pravo da ga izrazite".

...kad bi svi bili za to, ja bih bio protiv, ne iz egzibicionističkih no iz higijenskih razloga! (Teofil Pančić, Nuspojava, Vreme 905)

Mogu da razumem Kinov fundamentalistički elitizam. On je školovan u rodnoj mu Britaniji. Samo dve godine srednjeg obrazovanja tamo je dovoljno da se takav (elitistički) pogled na svet ugradi u DNK bez obzira na poreklo i status, o kompletnom akademskom obrazovanju da ne govorimo (znam o čemu govorim, imam primer u familiji). Pančićev elitizam me podseća na poslovičnu žabu koja diže nogu. Kin, bivajući konj u toj analogiji, ima znatno višu tačku posmatranja i fakat je da je uočio nekoliko važnih pitanja/problema, međutim, istovremeno ih je pokrio gomilom balege, tako da ih žaba nije ni primetila.

Godinu dana pre nego što će objaviti knjigu Endru Kin je objavio članak u kome je izložio osnovne teze koje su u knjizi razrađene. Članak je objavljen u Vikli Standardu (Weekly Standard) i pompezno zastrašuje američke neokonzervativce poredeći web 2.0 sa, ni manje ni više, komunizmom. To, osim što ozbiljnog čoveka dobro zabavi i nasmeje, otkriva autorov ideološki bekgraund i publiku.

"Arguably the most influential opinion journal at the White House" - The New York Times

"Verovatno najuticajniji opinion magazin u Beloj kući" - Njujork tajms

Za one koji ne znaju glavni urednik Vikli Standarda je Vilijem Kristol, neokonzervativac, jedan od osnivača sada samoukinutog(?) think tank-a Projekat za Novi Američki Vek (PNAC - Project for New American Century) i potpisnik dokumenta koji je taj think tank iznedrio eufemistički nazvanog "Restauracija američkih odbrana 2000" (Rebuilding America's Defences 2000). Veselo štivo o neophodnosti američke hegemonije i apsolutne dominacije (kopnom, vodom, vazduhom i svemirom). Prvi koraci ka tom cilju, gle čuda, se poklapaju sa akcijama Bušove administracije.

Kakve to veze ima sa Endru Kinom? Pa... nikakve, osim da je pisati za Vikli Standard sa moralnog stanovišta uporedivo sa pisanjem za nacistički Der Stuermer.

Kakve veze to ima sa Teofilom Pančićem? Nekim slučajem(?) koga god, iz tog dela sveta (preko velike bare), Pančić proglasi hrabrim, brilijantnim, poštenim, inteligentnim i sl. taj se manje-više, obično više, može povezati sa neokonzervativcima i promoterima Hantingtonovog rata civilizacija. Prošlog jula su to bile Ajan Hirši Ali i Azar Nafisi ovog Endru Kin.

Obično ti ljudi naprave karijeru od svojih veza sa neokonzeravtivcima. Kin nije uspeo da napravi bogatstvo od dot-kom balona (vajkajući se piše o sebi "skoro sam postao bogat"), pa je našao drugu karijeru u renegatstvu. Jedan bloger je napisao za Kina: "Do neba se nadam da je dobro plaćen - užasava me pomisao da iko bude do te mere glup za džabe."

Ja se pitam da li Pančić svoje povremeno glupiranje adekvatno naplaćuje?

------------------------------------------------------------

Beleške na margini

Da neko ne pomisli da je ovo cipelarenje Pančića iz potaje Vremenu sam poslao kraću verziju ovog teksta kao komentar na Pančićev panegirik, koliko odmah u petak 11. jula pre podne. Naravno, nisu ga objavili. Objavili su dva komentara na Pančićev tekst. Jedan pozitivan, drugi polunegativan. Baš demokratično. Ne treba valjda da naglašavam da nijedan od dva komentatora nije pročitao Kinovu knjigu.

Interesanto je da su moji komentari u Vremenu objavljivani kad sam se izvoleo osvrnuti (i ostrviti) na pisanja Miloša Vasića, Duške Anastasijević (više puta) i Biljane Vasić ali nikad nijedan moj komentar koji se osvrće na Teofila Pančića nije objavljen. Pitam se da nije on neka vrsta zaštićene mečke?

Teško mi je da se otmem utisku da Teofil Pančić često računa na neobaveštenost svoje publike. No, to je manje opasno od zavodljivosti (hmm, reč koju Kin često upotrebljava) njegovog stila. T.P. je često u stanju da "proda" dosta monstruozne ideje pokrivene oblandom svog lepršavog stila. Nisam siguran da li i koliko je njegova verna publika svesna tih ideja.

Reč fisking je opštepoznata u blogosferi i derivirana je od prezimena Roberta Fiska. Za one koji ne znaju šta ona znači evo linka.