Turska je četvrti član veoma eksluzivnog kluba zemalja koje su zabranjivale (i/ili povremeno zabranjuju) YouTube. Ostala tri su Kina, Pakistan i Tajland (sve slobodoljubac do slobodoljupca). No ta grupica je samo ortodoksnije krilo kluba čiji članovi su Severna Koreja i Iran i verovatno mnoge druge zemlje koje pokušavaju da cenzurišu internet (ali to čine diskretnije).

***

Juče je dnevnik Star objavio da je zabrana YouTube-a podignuta posle mesec i po' dana. Klasičnim logrolling-om vest su objavili i drugi. No, kad sam pokušao da to proverim poznati beli ekran sa crvenim tekstom "Ovaj sajt je zabranjen odlukom suda..." me je ošamario po ko zna koji put. Naime, čovek se navikne da ne ide na YouTube ne bi li izbegao taj "screenshot" ali nekad "klikneš" na neki link nesvestan da on vodi na isti pa se osetiš malo posrano.

Pozvah tehničku podršku mog internet provajdera da pitam u čemu je stvar, da li novine lažu ili treba da prođe neko vreme da se sajt "propagira" ilištajaznam. Veoma, moram reći neuobičajeno, neljubazno osoba mi je rekla da to nije njihova stvar i dok sam zaustio da objasnim da bi trebalo da bude spustila je slušalicu. Onda sedoh i napisah mejl Star novinama sa istim pitanjem. Dobih odgovor posle par sati koji je zapravo uputstvo kako da se stigne do YouTube-a menjajući proxy settings kompjutera. Hej, a ja mislio da zabrana podignuta!

Danas se sve razjasnilo. Naime, ni Star ni ostali nisu lagali. Zabrana je zaista bila podignuta u večernjim časovima u utorak, da bi oko 10 ujutro u sredu ponovo bila uspostavljena. Razlog, uobičajen, sadržaji na YouTube-u koji vređaju ćaću nacije.

Iz članka u Zamanu (Vreme) se može saznati da je nešto više od 400 sajtova zabranjeno u Turskoj. Po zakonu o publikovanju (objavljivanju) na internetu 321, a 102 po nekim drugim zakonima. Zakon o internetu je donet 2005. i predviđa devet osnova za zabranu. Dečja pornografija i vređanje Ataturka su dve od njih. Međutim, po meni, problem nije toliko u osnovama za zabranu (mada se sa ovom drugonavedenom ne mogu složiti) koliko u lakoći procesa zabrane. Naime, po važećem zakonu svaki javni tužilac može u bilo kom sudu pokrenuti proces koji će dovesti do zabrane sajta, a da vlasnici sajta uopšte nemaju šansu da se brane ili skinu "inkriminisani" sadržaj pre zabrane.

Naravno, najviše problema ima sa YouTube-om i turski javni tužioci traže od YouTube-a da pod 1 obrišu sve sadržaje uvredljive za Ataturka. Pod 2 otvore predstavničku kancelariju u Turskoj, te stoga postanu platiše turskog poreza i obavezni da poštuju zakone Turske. Mogu samo da zamislim kako na to gledaju zvaničnici iz YouTube-a. Kompanija je ljubazno odgovorila da nema blagu nameru da otvara podružnicu u Turskoj. Da kompanija nije osnovana u istoj te ne podleže njenim zakonima, a što se tiče brisanja sadržaja ne mogu izaći Turskoj u susret jer to bi omogućilo lavinu takvih zahteva iz slobodoljubivih Pakistana i Tajlanda itd.

Danas se na planini Bolu (veoma, za ovo doba godine, prijatnoj turističkoj destinaciji) sastaju predstavnici Ministarstva pravde, telekomunikacijskih organizacija, raznih NVO da raspravljaju o problemu cenzure interneta. Možda (veeeliko možda) taj sastanak bude neka početna tačka promene kako samog, na brzinu sklepanog, zakona tako i primene istog. No, ne treba preterivati sa očekivanjima.

Prvi zakon o internetu u Turskoj je predložila Edževitova vlada u proleće 2001. Tada sam radio u jednom web studiju i sećam se kako su se gazde useravale od pomisli da taj predlog zakona prođe. Naime, predlog je oslikavao predlagačevo (vlada) apsolutno nepoznavanje fenomena zvanog internet. Tako se predviđalo da država izdaje dozvolu za svaki sajt, a vlasnici bi bili dužni da svaki update dostave nadležnim organima u 2 (dva) primerka(!?).

Zakon je prošao (što govori mnogo o sastavu tadašnjeg parlamenta) ali je predsednik odbio da ga potpiše.

------------------------------------------------------------

Beleške na margini

Kako se približava vreme procesa za zabranu vladajuće partije tako pikanterije iz optužnice cure u štampu. Tako je danas Jeni Šafak objavio da je sastavni deo optužnice i 466 fotokopiranih strana knjige "Napukla sijalica" (sijalica je logo vladajuće partije), Erguna Pojraza. "Autor" Pojraz se nalazi u pritvoru kao član zavereničke grupe Ergenekon koja je radila na stvaranju atmosfere za vojni puč o čemu sam pisao ovde. Uzimanje njegove knjige za "dokazni materijal" bi bilo kao kad bi neko od Legijinih "dela" bilo uzeto kao dokazni materijal na hipotetičkom procesu o kome sam tada pisao.

No, imajući u vidu da je Ustavni sud odbio amandman koji bi omogućio ženskoj studentariji koja pokriva glave maramama da studira (prekoračivši, i priznajući to, svoja ovlašćenja, by the way, amandman samo govori o jednakost građana i protiv diskriminacije - nema ni "m" od marame u njemu) malo ko veruje da će se pravosudni puč zaustaviti na tome i da vladajuća partija neće biti zabranjena. To će nas dovesti u nove političke bure ovog leta, jer bez obzira na to što neće biti prvi put da je vladajuća partija zabranjena mnogo stvari (a naročito rejting vladajuće partije) je prvi put deo (ne)jednačine.