Ostalo je manje od 30-tak sati do vanrednih parlamentarnih izbora u Turskoj. Kampanje ovde uvek liče na mešavinu uličnog rata niskog inteziteta i karnevala u kome je većina učesnika umotano u nacionalne zastave, a partijski lideri drže govore ispod ogromnih slika oca nacije.

***

Vanredni izbori su posledica prolećne blokade parlamenta od strane opozicije pri izboru predsednika republike. Naime, turskog predsednika bira parlament. Jedini kandidat, sadašnji ministar inostranih poslova Abdulah Gul je neizabran zahvaljujući “tehnikalijama” [BBC] i opstrukciji demokratskog procesa.

Slike miliona “sekularista” na ulicama Istanbula, Ankare, Izmira, Čanakalea, Manise i Samsuna su obišle svet. No i pored ekstenzivnog pokrivanja tih demonstracija relativno malo “mejnstrim” medija je ukapiralo o čemu se radi, čast izuzecima kao što je npr. BBC.

Da će sve to biti potpuno naopačke prezentovano u Srbistanu bilo mi je jasno na osnovu prijateljeve SMS poruke u kojoj kaže [parafraziram] da je dobro da su se “vojska i progresivne snage udružile protiv nacionalista i religije”. Nije mogao više promašiti.

Tih dana videh [najblaže rečeno konfuzno, a najgrublje rečeno, ali mnogo bliže istini, maliciozno] izveštavanje B92 po toj temi, pa se nisam puno začudio kad sam video komentare koji veličaju te demonstracije. Komentar izvesnog Srbe [najpreporučeniji komentar] kaže “U Turskoj masovna [sic] demonstracije protiv islamizacije .Ljudi hoce Evropu…” i onda slini o tome kako Srbistan neće u Evropu. Drugi EU Citizen [heb’o ga “usrani nickname” što bi rek’o T. Pančić] kaže “Zemlja u kojoj milion ljudi izađe na ulice da brani sekularnu demokratiju zaslužuje da joj Evropska unija da poštenu i jasnu šansu”…

Hmm, kako sad objasniti tim ljudima da histerija na ulicama turskih gradova nema veze sa sekularnošću još manje, odnosno dapače, sa demokratijom, te da su na ulice izašli najžešći protivnici Evropske Unije i neopevani nacionalisti [u poređenju sa kojima su svpski vadikali tek nestašna dečurlija]?

Teško.

Iz sopstvenog iskustva bi trebali da znamo da se stvarnost jedne zemlje ne može “pokupiti” tek tako bez barem osnovnog poznavanja istorije, ekonomskih, socijalnih itd. prilika. Kao što se ne može pokupiti tako se ne može ni preneti bez objašnjavanja i ulaženja u iste, a to trajeee… Uvek duže od opsega pažnje prosečnog konzumenta vesti, što dovodi do nepravdi u izveštavanju [tipa onih koje smo svi osetili na svojoj koži], kada se događaji koji su [po prirodi stvari] posledica svega što se dešavalo pre njih pokušavaju objasniti u 30-45 sekundi i/ili jednom ili dva stupca teksta.

Izraz, ovde u širokoj upotrebi, za bogatu, obrazovanu, “ozapadnjačenu”, elitu je “beli Turci” [nema nikakve veze sa bojom kože]. Elem, beli Turci dominiraju u vojsci, birokratiji, pravosuđu i obrazovnom sistemu. Po prirodi stvari oni ne samo da ne žele da izgube svoje [privilegovane] pozicije nego ne bi ni da ih dele sa bilo kim.

Sa druge strane su neprivilegovane gradske mase i sloj uspešnih preduzetnika iz Anadolije [koja by the way pokriva 97% turske teritorije] poznatih pod nadimkom Anadolijski tigrovi. Obe ove grupe su socijalno konzervativne i religiozne. Anadolijski tigrovi, opet po prirodi stvari, a s obzirom na uspehe u biznisu smatraju da treba da im pripada i deo kolača kad je vlast u pitanju. To je “baza” sada vladajuće AK partije [Adalet ve Kalkinma – pravda i razvoj].

Turski birači [pre]zasićeni korupcijom belih Turaka [vlast kvari], su na izborima 2002. tu prezasićenost pokazali davši 37% glasova AK partiji, što se zahvaljujući [pre]visokom cenzusu [10%] pretvorilo u ono što se na engleskom zove “landslide victory” koja je partiji donela 363 poslaničkih mesta u parlamentu od 550.

Radikalni islamisti ili demomuhamedanci?

Tajip Redžep Erdoan [Piše se Erdoğan. “G”sa kvačicom je tzv. meko “g” iliti nečujno “g”. Kako to da u Srbistanu niko ne zna da transkribuje njegovo ime je za mene misterija], harizmatični lider AK partije i bivši gradonačelnik Istanbula je uložio svu svoju energiju ka Evropskoj Uniji. Da bi u veoma kratkom roku Turska ispunila kopenhaške kriterijume.

Kao gradonačelnik Istanbula on je učinio da kada se česma priključena na gradski vodovod otvori nešto i poteče iz iste, a da to ne bude braon sluz. Rešio je problem odnošenja đubreta, započeo izgradnju metroa, obnovio tramvajske linije [istanbulski tramvaji, osim nostalgija tramvaja na pešačkoj delu Bejolua, izgledaju u saglasnosti sa vekom u kome živimo – 21.] i uveo brze katamarane poznate kao morske autobuse na najneuralgičnijim linijama između azijskog i evropskog dela Istanbula.
Malo li je za grad od mnogo više od 10 miliona stanovnika?

Spotican na svakom koraku od opozicije, birokratije i vojske premijer Erdoan je, balansirajući na ivici žileta, ipak uspeo da progura značajne reforme i civilizacijski približi Tursku Evropi. Doprinos njegove vlade individualnim slobodama [govora, štampe i okupljanja] i manjinskim slobodama [čitaj Kurdi], ma koliko te slobode bile minorne u poređenju sa zapadnim normama, je ogroman, a promene su se osetile i u svakodnevnom životu. Kao što rekoh, sve te promene su uglavnom bile dočekivane “na nož” od strane belih Turaka.

Međutim, ono što mu čak ni beli Turci ne mogu osporiti je ekonomski preporod zemlje. Turska je početkom 2001. prošla kroz najžešću ekonomsku krizu u zadnjih 30 godina [za samo par nedelja turska lira je izgubila pola svoje vrednosti, ekonomija je potpuno stala, a između 80 000 i 120 000 radnika je ostalo bez posla]. Od dolaska na vlast AK partije, znači zadnjih pet godina, privreda je rasla po stopi od 7%, godišnji prihod per capita se skoro udvostručio i sada je oko 5500 dolara, a Turska je privukla 50 milijardi dolara stranih investicija.
Malo li je?

Dok je imao hrabrosti da pokrene veoma osetljiva pitanja kao što su, pre svega, kurdsko pitanje [zapravo on je prvi koji ga je tako nazvao – pre njega se to eufemistički zvalo pitanje jugoistočne Anadolije] i kiparsko pitanje, dotle se držao podalje od zapaljivih političkih tema kao što su ženske marame, na koje beli Turci reaguju kao bikovi na crvenu. To naravno ne znači da nisu reagovali na pomenuta dva na isti način ali da bi izbegao optužbe tipa “radikalni islam ante portas” gurnuo je to pitanje na sporedni kolosek.

Marama zvana turban kao “najvažnije” političko pitanje

Slušajući sekulariste i/ili prateći površne medije [a svi su takvi] čovek dobija utisak da je zabrana pristupa ženama pokrivene glave u državnim i obrazovnim institucijama direktno nasleđe oca turske nacije Mustafe Kemal paše Ataturka. Ništa pogrešnije. Dok je Ataturk zaista zabranio “saksije na glavama” [Bebi Dol] odnosno fesove u ženski kod oblačenja se nije mešao.

Zabrana je došla kao posledica zadnjeg “tvrdog”, čitaj krvavog, vojnog puča 1980, a zatim je postepeno učvršćivana.

Ako se zna da između 66 i 75% žena u Turskoj pokriva glavu na neki od mnogobrojnih načina i da im je samim tim ograničen ili potpuno onemogućen pristup javnim institucijama onda se može donekle zamisliti problem. Međutim, mislim da se svako normalan mora zgroziti kada su lekari spremni da pogaze Hipokratovu zakletvu, te odbiju i hitne slučajeve samo zato što je glava pacijenta zavijena u maramu. A dešava se…

Tokom prolećne histerije “sekularista” jedan od čestih “argumenata” je bio “ne može čovek čija žena nosi turban sedeti u Ataturkovoj stolici”

Otac nacije i njegova supruga

I am very much concerned about the way women’s bodies have become a site of political contestation between two modes of ideological fanaticism by Islamists and anti-Islamists alike, one insisting on veiling and the other on unveiling it. I am as much troubled by fanatic secularists who are siding with racist policies of European states as I am by fanatic Islamists who are imposing the veil in places like Iran or Afghanistan. Why should the body of women be the site of these two equally horrid modes of fanaticism is the central issue here. Hamid Dabashi

Gornji citat je kako ja mislim o toj temi, s tim što moram naglasiti da je Abdulah Gul, nesuđeni predsednik, više puta naglasio da on želi društvo u kome će “minići” i “turbani” biti ravnopravni

Teorija zavere

Kao šablon u svim izveštajima o dešavanjima u Turskoj se ponavlja da vladajuću partiju opozicija optužuje za tajni plan islamizacije zemlje, dok vladajuća partija negira postojanje takvog plana.

Za sedam godina ja nisam uspeo da čujem/pročitam koherentnu priču o toj zaveri “radikalnih islamista” da pretvore zemlju u nešto tipa Iran. O razumljivim odgovorima na konkretna pitanja da i ne govorimo. Međutim, teorija zavere je među “sekularistima” živa i zdrava, hvala na pitanju. “Oni hoće u EU kako bi religiozni ljudi dobili više slobode”, reče mi jednom prilikom moj veterinar. Odgovora na pitanje šta je loše u slobodama spasla ga je [ili mene] zvonjava telefona.

Međutim, ta izjava da “islamisti” hoće u EU radi više [religijskih] sloboda je zapravo iskren izraz dosta uvrnutog pogleda na stvari. Naime, ono što se na Zapadu [pa čak i u Srbistanu] smatra sekularizmom podrazumeva [manje-više] individualne religijske slobode, dok turska varijanta sekularizma daje ovlašćenja državi da guši te slobode na način koji smatra odgovarajućim. I uopšte o kojoj to sekularnosti možemo govoriti kada su svi imami i klerici na platnom spisku države, a džamije se takođe dotiraju iz budžeta? Ne to nije delo partije na vlasti to je tako od osnivanja republike.

Paranoja belih Turaka ide do toga da na direktno pitanje da li misli da bi SAD i EU podržavale radikalno islamističku vladu u Turskoj jedna poznanica (novinarka lokalnog dvonedeljnika na engleskom “Bodrum Observer”) mi je sa fanatičnom ubeđenošću rekla “da, naravno!”. Pošto nisam sebe želeo maltretirati još jednom konspiracijskom teorijom koja nema veze s mozgom sad nisam u stanju da je reprodukujem.

Nije da imam nekakvih iluzija o pomenute dve “super države” i njihovoj doslednosti ali što je mnogo mnogo je.

Razlika između Balkana i Levanta je da na Balkanu teorije zavere skoro po pravilu imaju bar tri tačke oslonca, te mogu da “stoje”. Ma kako nakaradne bile. Na Levantu je, čini se, etiketa dovoljna, a kad je jednom zalepljena onda udri mašti na volju.

Činjenica je da je dobar deo američkih neokonzervativaca smrtno uvređen još od proleća 2003. kad se turski parlament povinovao želji 90 i kusur % građana i odbio tursko učešće i korišćenje turske kao odskočne daske za agresiju na Irak. O bljuvotinama koje su u stanju da napišu neokonzervativni lumeni glede Turske sam pisao (na engleskom). Ono što je tragično je da se najžešći ziloti među turskim “sekularistima” hrane “informacijama” tog tipa umesto da samo pogledaju oko sebe.

Igrači

Posledice pomenutog (pre)visokog cenzusa (a on je takođe “posledica” pomenutog puča 1980.) su relativno mali broj partija u parlamentu i retke jednopartijske vlade, o osipanju glasova da ne govorimo. Zato ima smisla predstaviti samo igrače koji imaju šansu da uđu u parlament.

Pre svega to je sadašnja glavna opoziciona partija CHP (Džumhurijet Halk Partisi iliti Republikanska Narodna Partija). Ona je naslednica Ataturkove partije i nikad nije došla na vlast izborima. Slogan ove kampanje je “Vreme je za CHP”. Oni se predstavljaju kao malo levlje od centra ali nisam uspeo da vidim to “levlje” ni po jednom njihovom potezu. Njihov vanredni kongres sam opisao (na žalost, opet samo na engleskom) početkom 2005. No nema veze, ako vas mrzi da čitate engleski pogledajte fotke, govore same za sebe. Verujem da će publici u Srbistanu to uliti dozu optimizma što se političkog života u istom tiče.

Prema poslednjim merenjima oni dobijaju 17,3%.

MHP (Milijetči Hareket Partisi – Nacionalistička partija akcije) jaaakooo desno. Njihova predizborna retorika je uglavnom mahanje konopcima i pretnje davljenjem u Egeju ili Crnom moru u zavisnosti gde je miting. Što je zapravo njihova uobičajena retorika. Svojevremeno kad je ova vlada olabavila zakon o upotrebi kurdskog jezika pa se megazvezda turskog folka Ibrahim Tatlises usudio da otpeva pesmu i kaže par reči na svom maternjem jeziku, a sve preko neke od zilion televizija, MHP je organizovao demonstracije na Taksimu (jedan od glavnih trgova u Istanbulu) preteći da će ga vešati i poručujući svima kojima je do maternjeg jezika koji nije turski da na Taksimu ima puno bandera. Slogan sadašnje kampanje je “Svetu je dovoljan samo jedan odgovor – MHP!”

Na prošlim izborima nisu prošli cenzus, sada im se predviđa 12,5%

AK partiji o kojoj sam dovoljno pisao zadnja merenja daju 42, 6%. Njihov slogan je “Idemo dalje”.

Zašto “make it or brake it”?

Demokratija se uči upražnjavanjem iste. Beli Turci koji praktično stoje iza svih dosadašnjih “tvrdih”, “mekih” i ovog zadnjeg “web” puča (armija je intervenisala saopštenjem 27. aprila na svom web sajtu), moraju jednom shvatiti da ne mogu intervenisati doveka pa još tvrditi da je sistem demokratija. Isto važi i za vojsku. Zadnja intervencija nije izazvana strahom od islamizacije nego iz straha od demokratije i gubitka privilegija. Naravno, ne govorim o narodu na ulicama. Oni su naučeni da se plaše svake baba-roge koja im se servira. Do pada Berlinskog zida ta baba-roga je bio komunizam, koja je sasvim u skladu sa svetskim trendom zamenjena “radikalnim islamom”. Govorim o belim Turcima.

Ovi izbori odlučuju o tome da li je Turska u stanju da izađe iz začaranog kruga autoritarne “demokratije” u kojoj “sekularna elita” menja pravila igre kad god joj se zaljulja pod nogama i zameni je otvorenom i transparentnom demokratijom. Sudeći po ispitivanjima javnog mnjenja jeste. Pitanje je da li će joj to biti dozvoljeno.

————————————-

Beleške na margini

Vinjetice

Pitam veterinara, član i aktivista CHP-a, šta očekuje od izbora. Kaže CHP i MHP će obrazovati koalicionu vladu. Onda ćemo imati dve-tri ekonomske krize pa nove izbore.
– !?!?!?!?! I ti to podržavaš?
– Šta da radim?

Mlad (26), nezaposlen i neobrazovan (8 razreda osnovne škole) sused koji me zove “abi” (izraz za starijeg brata) voli da navrati na kafu i čašicu razgovora. Svi su Turci, osim Grka, i Srbi i Bugari, naravno Mađari itd. U Holokaustu nisu nastradali Jevreji nego Turci Hazari. A da li ja znam da Hitler nije izvršio samoubistvo?. Prošli put je glasao za AK partiju ali ovog puta neće. Daće glas za MHP. Zašto? Erdoan je “mek prema Kurdima”.