Moralnost je najbolji od svih instrumenata za vučenje čovečanstva za nos.
Fridrih Niče, Antihrist

Kako se svrstati u prve redove Hantingtonovog kleša civilizacija u zemlji Srbiji, a ne deliti municiju i rovove sa “oni(ma) s kojima (čovek) ni u ludilu ne bi hteo da ima bilo šta zajedničko”, čitaj radikalima i/ili nacionalistima? To je “uspelo” Teofilu Pančiću u članku “Sloboda, blafemija i bes” (Vreme br. 861). Doduše uz mnogo neobaveštenosti i/ili nepoštenja, a računajući na neobaveštenost i/ili nezainteresovanost svog čitalaštva u Srbistanu.

***

Ne znam da li taj nadasve površni tekst koji je čini mi se duboko ispod Pančićeve uobičajene elokvencije uopšte zaslužuje da akam tastaturu. Međutim, moj problem je da sam alergičan na podmetačine ove vrste i jednostavno ne mogu (probao sam) da pređem preko njih. No krenimo redom...

Već podnaslov u kome su u istu rečenicu, na isti papir ako hoćete, stavljeni Rušdi, Ajan Hirši Ali i “rascrtani Danci” je već blago podigao moj krvni pritisak.

Jedini zajednički imenitelj ova tri slučaja, po svemu različita, je da su akteri došli u sukob sa nekim islamskim klericima i nekim islamskim vernicima. Rušdi je jedini u toj grupi gađan fatwom zbog pisane reči, romana, umetnosti (osim ako na nivo umetnosti ne podignemo bedaste trećerazredne danske karikature). Za Rušdija se čovek može založiti “nedvosmisleno, bez ostatka i smrduckavih relativizacija”, pre svega zbog njegovog umetničkog integriteta (za ljudski me nije briga, mnogo je talentovanih skotova bilo u istoriji umetnosti). Jednostavno ne verujem u to da je Salman pisao Satanske stihove sa predumišljajem o uvredi. U svakom slučaju on nije politički aktivan. Zato ostavimo Rušdija po strani. Stavljanje njegovog slučaja u istu ladicu sa druga dva slučaja je nepošteno, pre svega prema njemu (iako sam ubeđen da on ne bi imao ništa protiv da je u tom društvu, ali kao što rekoh to je njegova privatna stvar i to me se ne tiče).

O rascrtanim Dancima sam pisao još onomad kad se to dešavalo i nije mi namera da se ponavljam. Obaveštenima i/ili pristojnima, a njih je, avaj, jako malo, to je prilično jasno. Postojala je namera da se provocira koja malo prevazilazi banaliju o mini suknji (btw ako je Teofilu to “ključna stvar” onda je on izgubio i kompas i busolu, o mapi da ne govorimo. Gle koincidencije, gosn Fleming Ruse urednik Jilandpostena je upotrebio isti više nego otrcani kliše). Osim toga, ako ćemo objektivno gledati na stvar, a ja se slažem sa T.P. da krivični zakonici regulišu “šta se sme, a šta ne sme”, da se danski javni tužilac mešao u svoj posao slučaj karikatura bi verovatno izgledao (malko mlogo) drugačije (član 140 danskog krivičnog zakonika je jasan gleda javnog izvrgavanja ruglu verskih dogmi). Dakle o tom slučaju nemam šta dodati osim linka za Robert Fiskov članak u Indipendentu (koji je ili promakao redovnom čitaocu Indipendenta Teofilu Pančiću ili ga se integritet Robert Fiska koji živi i radi na Bliskom Istoku nekih 5 puta duže od mene, dakle 35godina, nije dojmio) i čiji naslov je Ne dajte se zavarati to nije stvar Islama protiv sekularizma (Don't be fooled, this isn't an issue of Islam versus secularism). Ah, da ima još. Jilandposten je ušao u godišnji izveštaj ENAR (European Network Against Rasizm) i 2005. (naravno, u vezi karikatura).

Kamikaza Hantingonovog rata

Šta reći o Ajan Hirši Ali “brilijantnoj i hrabroj ženi” koja frontalno napada Islam i u tome je sasvim uporediva sa, slažem se, histeričnom Orijanom Falači?

Ta “brilijantna i hrabra” žena je pre svega lažov. Do te mere da su joj Holandske vlasti oduzele državljanstvo kad su ustanovili da je srcedrapateljna priča izmišljena da bi se dočepala istog. Cela priča o “izbeglištvu” iz ratom rastrzane Somalije je notorna laž. Njena bogata familija je živela i živi u Najrobiju, Kenija. Priča o prisilnom braku je lažna – i ona je srećno razvedena žena.

Način bavljenja Islamom Hirsi Ali je izuzetno plitak, a nadasve maliciozan. Islam nije (i ne može biti) monolitan blok sačinjen od 1.7 milijarde Muslimana. Zar iko ozbiljan može da misli da se taj ogroman broj zemalja, rasa, kultura, jezika i tradicija može tek tako svrstati pod jedan kišobran?

Ajan Hirši Ali misli.

I dok priznaje kozmetičke razlike između, recimo, polažaja žena u Turskoj i Maroku tvrdi da je u krajnjoj liniji Islam represivna i retrogradna religija koju treba reformisati ni manje ni više nego prema njenim merilima, dakako.

Ona bi želela dijalog s bogom, kaže. Hmm...

“Ako govoriš bogu ti se moliš. Ako bog govori tebi imaš shizofreniju”,
Tomas Sas (Thomas Szasz)

Pri tome ona svojim radikalnim stavovima i izjavama odbija i one Muslimane koji se sa njom slažu da je vreme za promene došlo.

Teško da me iko može ubediti da izjave poput “Muhamed je bio perverznjak” (Hirši Ali) ili “Muslimani su jebači koza (goat-fuckers)” (tragično nastradali prijatelj g-đice Ali, Teo van Gog) doprinose građenju mostova i dijalogu ili Pančićevom “bratstvu i sestrinstvu”. Te da to nisu izjave koje ne navode vodu na Hantingtonovu vodenicu.

No gđica Hirši i nije za dijalog. Nije krila svoje razočaranje da danske karikature nisu objavljene i povešane svuda po Zapadu. Ona bi da trenira Muslimane neosetljivosti baš kao i Vermerš.

Sa dvadest godina je bila zabrađena u hidžab i mislila da Rušdija treba ubiti. Onda je promenila mišljenje i videla idealnu priliku u 11. septembru (tad je, kaže, prestala biti Musliman, mada u knjizi koja je nedavno izašla Caged Virgin piše “mi Muslimani”). Sačuvaj me zilota svih vrsta, a najviše onih koji promene stranu.

I zaista šta reći o osobi koja je “fellow” u American Enterprise Institutu, tom gnezdu neokonzervativaca? Zaista sjajno! Podrška gđici Hirši, koja radi u institutu u kome je stari Semjuel bog i batina nije učestvovanje u njegovom notornom ratu. Aferin, Pančiću!

Rent a "intellectual"

Kad već pomenuh nametnuti brak. Šta bi Pančiću da u to meša Azar Nafisi?

Ta gospođa rođena sa srebrnom sekirom u medu (ćerka gradonačelnika Teherana i prve žene poslanika u Iranu, u vreme Šaha Reze Pahlavija) nikad nije imala probleme te vrste. Jeste verovatno imala probleme oko koda oblačenja na Otvorenom Islamskom Univerzitetu u Teheranu gde je predavala englesku književnost u post-revolucionarnom Iranu. Posle izvesnog vremena je rešila da te probleme unovči te emigrira u SAD. Bar neko vreme je sarađivala sa PR agencijom Benador Associates koja je specijalizovana za ratno huškanje. Saradnici te agencije su svi prekaljeni neokozervativci. Tu je Ričard Perl, tu je nezaobilatni bivši šef CIA-e Džejms Vulsi (taj čovek(?) je allover the place ne možeš naći nijednu neokozervativnu i/ili ultradesničarsku “NVO” gde on nema svoje pipke), opravdano odsutan Majkl Rubin, gle čuda tu je i Džudit Miler bivša novinarka Njujork tajmsa glavni ratni huškač glede Iraka (Vreme se svojevremeno raspilavilo nad njenom sudbinom da je provela par dana u ćuzi zbog opstrukcije istrage o izdaji – slučaj Valeri Plejm) itd. Ukratko društvo sa kojim pristojan svet ne bi da ima ništa.

Jedan od “uspeha” agencije je da su koliko prošle godine u kanadskom National Post-u proturili patku da novi iranski zakon o oblačenju zahteva da manjine, odnosno Jevreji nose vidljive oznake. Patka je brzo provaljena ali kao i uvek u takovim slučajevima šteta je naneta – više ljudi vidi vest nego demantij. (autor patke je Amir Taheri koji na žalost mnogo piše/laže o zemlji u kojoj živim. Članak u kome teško da ima i jedne istinite rečenice još uvek krasi sajt Benador Associates).

Na žurkama agencije Reza Pahlavi (sin) je često viđen gost. Dovoljno?

Ako nije evo linka za jedan sjajan članak/studiju koji se bavi fenomenom domaćih intelektualaca u službi američkog imperijalizma (po meni must read). Kao primer je uzeta Azar Nafisi i njena knjiga Čitanje Lolite u Teheranu.

Meni je dovoljna indikacija da tu nešto debelo smrdi činjenica da je Bernard Luis proglasio njen roman remek-delom.

Dakle to su akteri slučajeva za koje T.P želi da nas ubedi da se založimo i da to zalaganje nekako nikako neće biti učešće u Hantingtonovom notornom ratu civilizacija. Kako neće kad su već ti ljudi duboko u rovovima tog rata? Et tu Teofil?

------------------------------

Beleške na margini

Slineći nad sudbinom, od (mahom hiljadama kilometara udaljene) besne rulje, jadnih “ugroženih” koji su samo prakticirali svoje neotuđivo pravo na “slobodu” govora/crtanja/pisanja (opet izdvajam Rušdija iz te neokozervativne bulumente) Pančić potpuno ignoriše činjenicu da su akcije tih ljudi psihološka priprema za neku od “opcija na stolu” (jedna je na primer baciti par “taktičkih” nuklearnih bombi na Iran) i koja će neminovno voditi ka mnooogo ljudskih žrtava. To se zove dehumanizacija protivnika i to je uvek bazirano na najtvrđem mogućem rasizmu. Pančić nam deli lekcije o levom, desnom i mekom, ne videći (ili ne želeći da vidi ili, ‘ajde da ostavim tu mogućnost, ne znajući) koju vrstu rasizma podržava.

Za nekog ko mrzi radikale verovatno između ostalog i zbog idiotarije Kavlovac, Kavlobag, Vivovitica, ilištatija znam granice, dosta je čudno da obožava ljude koji rade na globusu Amerike i u to ime su spremni da počine ne jedan nego x genocida.

Meni zapravo i pored najbolje volje nije jasno šta TP predlaže, osim tog apstraktnog “zalaganja”. Promene režima? Pa zadnji put kad sam pogledao u pravcu Iraka video sam da se u “parlamentu” raspravlja o tome da li preambula ustava treba da sadrži Islam i šariju (Kurdi se jedini protive). Istovremeno se raspravlja i o naftnom zakonu (napisanom u Vašingtonu). Ako on prođe (a to sada izgleda dosta teško) bole će patka udružene sekularne zločince u Vašingtonu o onom prvom.

Prošli put mi je Vreme (br.791) “odseklo” (toliko o slobodi štapme) deo komentara u kome navodim da je Julijus Štajher osnivač i vlasnik Der Šturmera (lista poznatog u nacističkoj Nemačkoj po trećerazrednim anti–Jevrejskim karikaturama) nakon suđenja u Nirnbergu pogubljen. Nisu tamo bili “najbolji duhovi savremenog Zapada”, Hirši, Nefisi, Bernar(d) Luisi i Leviji i Pančići da brane “slobodu štampe” šta li?