"If someone thinks that love and peace is a cliché that must have been left behind in Sixties, that's his problem.
Love and peace are eternal."
John Lennon

Teško je napisati nešto povodom 25 godišnjice smrti Džona Lenona, a izbeći patetiku. On bi verovatno izvrgao ruglu svaku patetiku, pa i onu koja se [neminovno] pravi oko njegove smrti. Ja ću pokušati, a ako ne uspem nadam se oprostu.

***

Ovih dana dok se ta godišnjica obeležava, nekom koincidencijom, tražeći nešto sasvim deseto, u kutiji punoj starih novina nađoh Tajm i Njusvik iz tog blizu/dalekog decembra 1980.

Prelistavajući te novine/starine ustanovljavam koliko se svet promenio.

Rusi su bili u Afganistanu, sada su Amerikanci. Poljska je počinjala svoj otpor zagrljaju Varšavskog bloka, sada je član Evropske Unije [i poslušni vazal Amerike - do mere da tom poslušnošću ugrožava svoj status u EU]. Tzv. četvoročlana banda je bila na optuženičkoj klupi u Kini. Na reklamnim stranama - alkohol ili Akai video-rekorderi veličine omanjeg plakara. Ni "k" od kompjutera, o mobilnoj telefoniji da ne govorimo.

No takođe postoje sličnosti i konstante. Sličnost je da je Amerika i tada izabrala idiota za predsednika - prvi lažni kauboj u Beloj kući, Ronald Regan.¹ Dok su konstante, Palestina-Izrael, Severna Irska i siledžijstvo Amerike u Latinskoj Americi.

Često sam se u ovih 25 godina, povodom raznih događaja, pitao šta bi Džon Lenon rekao? Da li bi nešto preduzeo/pokrenuo? S obzirom da je neposredno pre tragične smrti izašao iz petogodišnje samoizolacije siguran sam da bi reagovao na mnoga dešavanja u svetu i okolini.

Čudni su mi ljudi koji o Lenonu govore u stilu "bio je super muzičar i/ili tekstopisac ali mu petljanje u druge stvari [društveno-politička pitanja] nije trebalo". Ima ih podosta [barem taj utisak dobijam čitajući BBC-ijev forum], time pokazuju da ne samo da nisu razumeli Lenona nego ni njegovu muziku.

On je bio prvi rok/pop umetnik [dugo vremena i jedini] koji je, u doba kada su se "mape i putevi" masovne kulture tek iscrtavali, javno iznosio svoje stavove o politici i društvu. Time je razbio stereotip i princip "ne talasaj"² [jer to može ugroziti prodaju ploča i posećenost koncerata].

To je svakako koštalo. Većina ljudi, koji išta znaju o Bitlsima i Lenonu, pamti slučaj oko njegove izjave da su Bitlsi popularniji od Isusa, koja je izazvala buru među američkim hrišćanskim fundamentalistima takvih proporcija da su u najboljoj tradiciji naci Nemačke prionuli na posao uništavanja njihovih ploča. Izjava izvađena iz konteksta [u suštini tačna] je uspela da u osudi ujedini Vatikan, Kju Kjus Klan i Južnoafričku republiku. Koje veselo društvance!³

Međutim tek kad je zbacio sa sebe okove "Bitls korporacije" [u stvaranju koje je doduše igrao jednu od ključnih uloga] i ispoliranog imidža koji je korporacija negovala, a sve u strahu od pada profita, tek dakle tada Lenon se potpuno "otvara" i bez foliranja komponuje, priča, agituje, piše i dela.⁴

To je koštalo više - FBI ga je bukvalno proganjao - čak privremeno i omelo, ali na kraju krajeva nije ućutkalo [link je intervju sa autorom knjige "Gimme Some Truth: The FBI Files of John Lennon", na Democracy Now - Pacifica radio].

Svi kasniji epigoni, pre svega mislim na sir Bob Geldofa i Bono Voksa, uz sav trud na društveo-političkom planu ne dolaze Lenonu ni do nožnih članaka [ma kakve im "zasluge" svet priznavao]. Ključ leži u jednostavnoj činjenici da se oni "iskreno foliraju", a Lenon je bio "samo" Lenon.

Kad bolje razmislim, sve prelistavajući te novine/starine, govno je udarilo u ventilator baš te godine [izvinjavam se na bukvalnom prevodu engleskog "shit hit the fan", ali mi nekako naša varijanta "ode mast u propast" ne odgovara - ko ima bolji predlog neka mi javi]. Regan je sa svojom "feel good" politikom udario, očigledno solidne, temelje ovom današnjem američkom divljanju.

Šta bi Lenon rekao? Tarik Ali kaže da je Lenonov duh marširao na demonstracijama protiv rata u Iraku. Verujem, kao što verujem da bi aplaudirao Pinterovom govoru Švedskoj Akademiji.

--------------------------------------

Beleška na margini

1993. Budimpešta. Prvi meseci moje emigracije. Igor Lazin i ja smo radili u Varga studiju, a Goran Dimić kao art direktor za [tada još postojeći] Bates Hungary dva bloka od studija [inače budimska strana]. Odlasci na otvaranja izložbi su bili najomiljeniji način da se počne veče. Ne samo zbog "sošlajzinga", nego dobrom merom zbog besplatnog pića [i eventualno klope].

Stoga nije čudno da "sreći nije bilo kraja" kad nam je Goran javio da ima pozivnice viška za otvaranje izložbe Joko Ono, koje će nam rado ustupiti [dobio ih je od gospođe "svekrve" lično]. Šampanjac? Sigurno. Kavijar? Možda, ali da će "bufett" biti na natprosečnom nivou apsolutno sigurno.

Našli smo se posle posla, oko šestice [otvaranje je "klasika" u sedam], te se četvorica ugurasmo u taksi [sa Goranom je pošao još jedan art direktor, Bugar] i pravac Joko Ono galerija, peštanska strana blizu Margitinog mosta. 10-tak kilometara se, zahvaljujući notornim budimpeštanskim saobraćajnim čepovima, oteglo u vremenu na neki minut preko sata i već nas načinilo nervoznima. Kasnimo! Da li ćemo se dočepati koje flaše [iskustvo nam je govorilo da kako god "fin i odabran svet" bio na otvaranjima, stampedo na trpezu je obavezna disciplina]. Naš taksi najzad ulazi u ulicu u kojoj je galerija. Nešto je sumnjivo prazan ugao ispred. Izlazimo i vidimo da u galeriji sem jedne "oficijelne" osobe nema ni žive duše. Kustoskinja nas je obavestila da je otvaranje u Ludvig galeriji, što će reći u budimskoj tvrđavi-dvorcu, dakle na strani sa koje smo upravo došli. Goran jednostavno nije pročitao pozivnicu.

Svaka pomisao na klackanje još sat i kusur vremena u suprotnom pravcu, radi praznih boca i eventualno nekih ostosa od zakuske, je sa indignacijom odbijena, te smo se zabili u prvi vinski podrum gde proslavismo otvaranje uz jeftino belo i moče.

Tako propustih šansu da Lenonovu udovu vidim "u živo".

Footnotes

¹Iz Njusvika saznajem da Nensi Regan nije mogla da razume zašto se Karterovi ne isele iz Bele kuće pre 20. januara, s obzirom da bi ona želela da je redekoriše. Danas znamo je Roni izabran zahvaljujući prljavom dogovoru sa iranskim studentima da američki taoci budu pušteni posle njegove inauguracije, a ni u kom slučaju pre izbora.
²Nekako ne mogu da se setim nikakvog stava u vezi bilo čega onog punjenog tetreba Elvis Prislija [da, on je lepo pevao], ili bilo koga u rok-pop svetu tog doba.
³Na konferenciji za štampu u Čikagu, organizovanoj na ideju Brajana Epštajna ne bi li se ublažile posledice anti-Bitls kampanje koju su vodili dva di džeja iz Alabame [od svih mesta], a ista je ozbiljno ugrožavala bezbednost američke turneje Bitlsa, Džon nije pokajnički klekao pred predstavnike sedme sile željne krvi. Jednostavno je objasnio da je umesto reči Bitlsi mogao reći reč televizija i teško da bi bilo ikakve frke, te da njegova izjava nije nikakav vrednosni sud nego samo konstatovanje činjenice. Takođe je ponudio lično izvinjenje anonimusima iz Alabame ako im je toliko stalo do istog. To je bilo njihovih 15 minuta slave [na koju su dan-danas ponosni].
⁴BBC je po prvi put emitovao tzv. Venerove trake, Lenonov intervju iz decembra 1970-te, sa osnivačem Rolingston magazina. U intervjuju Lenon izliva mnogo žuči.