Kada ovde pričaju o vojnim pučevima oni se u govoru označavaju samo datumom bez godine – oniki eylül i yırmisekiz şubat su najčešće pominjani. Prvi je 12. septembar 1980. poslednji krvavi puč, a drugi je onaj čiju je 13. godišnjicu, protestima na ulicama turskih gradova, ovih dana obeležavala koalicija nevladinih organizacija nazvana "70 miliona koraka" – takozvani postmoderni puč.

Postmoderni je zato što je bilo dovoljno napisati memorandum i provozati tenkove ulicama Ankare da bi se koaliciona vlada Nedžmetina Erbakana i Tansu Čiler sasrala i prepustila vlast zakulisnim igračima.

Vađenje istorijskih događaja tog tipa iz konteksta nije samo nemoguće nego je i nepošteno, dva najčešće pominjana puča su itekako povezana, kako međusobno, tako sa onim što se danas dešava u Turskoj. Jednostavno rečeno nemoguće je razumeti šta se dešava danas ako se ne zna šta i kako se dešavalo tada.

Nastavak

Moj gost je istaknuti turski advokat (specijalnost ljudska prava), aktivista ljudskih prava i kolumnista lista Today's Zaman-a, Orhan Kemal Džengiz (Orhan kemal Cengiz). Posle kratke izmene mejlova dobio sam njegovu dozvolu da prevedem i objavim njegovu današnju kolumnu (i sve prošle i buduće). O tome zašto današnju u beleškama na margini.

Nastavak

"Nemam pojma o tome, ali ću izneti svoje mišljenje" je credo prosečnog komentatora vesti na internetu. Normalno, što rekli Ameri "mišljenja su kao dupeta, svako ima jedno". Da, samo što pristojni ljudi ne idu okolo pokazujući svoje zadnjice.

Kretenizam pojedinih komentara na vesti iz Turske [npr. ovde] mi izaziva visok pritisak, gorušicu i proliv istovremeno. Retko čovek može naći toliko gluposti [čast retkim izuzecima] spakovano na tako malom prostoru.

Nastavak

Pre dve nedelje je istekao tromesečni rok koji je Generalna skupština UN-a dala Izraelu i Palestincima da započnu nezavisne i kredibilne istrage mogućih ratnih zločina i povreda ljudskih prava po preporuci izveštaja komisije UN-a, predvođene sudijom Ričardom Goldstonom.

S obzirom na činjenicu da nijedna strana nije uradila ono što je Generalna skupština UN-a od njih tražila, Goldstonov izveštaj ponovo dolazi u fokus onih koji prate UN, Bliski istok ili oba, pa sam mislio da je vreme da se napiše koja o tom izveštaju i događajima oko njega.

Osim toga, prošlo je tačno godinu dana od kada sam se bavio temom (posredno, prevodom teksta) krvoprolića u Gazi.

Nastavak

U poslednje vreme na blogu je bilo dosta diskusije o NATO paktu, odnosno da li Srbija treba ili ne treba da se pridruži istom.

Mnogo različitih argumenata se moglo pročitati sa obe strane mišljenja i meni nije cilj da ovim blogom zapodevam novu diskusiju o tome. Međutim, neformalni sastanak ministara odbrane NATO zemalja, koji je juče završen u Istanbulu, ili bolje "skandal" (koji to nije) na tom sastanku mi je dao ideju da probam da razbijem jedan argument koji, čini mi se, predstavlja wishful thinking pro-NATO kampa.*

Nastavak

Pre dve nedelje sam počeo da pišem tekst o Zinu. Povod je bila nagrada Njujorškog univerziteta koja se godišnje dodeljuje, a laureati se biraju među ispisnicima istog. Nagrada Martin Luter King se daje humanitarcu koji služi za primer i otelovljuje ideje koje je MLK promovisao – "viziju mira, istrajnost i inspirativnu akciju." Hauard Zin odgovara ovom opisu u potpunosti.

Nastavak

"Vidi ovo! Izgleda da su počeli malo da šaraju," napisa mi dragi blogokolega šaljući mi link na tekst na Peščanikovom sajtu.

Zaista, tekst ruskog pisca Mihaila Berga, u kome on vrlo iskreno piše o otkrivanju sopstvenih zabluda o istoriji i politici, kako kaže, svoje istorijske domovine – države Izrael, je po mom mišljenju značajan korak (napred) uređivačke politike Peščanikovog sajta.

Nastavak

Jedna od najneispričanijih priča sa Bliskog istoka je priča o 4,5 miliona ljudi koji su zbog okupacije Iraka i sektaštkog nasilja koje je usledilo bili primorani da napuste svoje domovine. Dva i po miliona unutar Iraka i dva miliona u susednim zemljama, najviše u Jordanu i Siriji.

Nastavak