prvi dugometražni/bioskopski dokumentarac Džon Pilgera

Promene kroz koje prolazi Latinska Amerika do većine sveta stižu kroz filtere agencijskih vesti i mejnstrim medija. Da li treba naglasiti da su novinske agencije i mejnstrim mediji deo korporativnog globalnog sistema, koji se oseća ugrožen tim promenama (naročito dešavanjima u Venecueli, Boliviji i Argentini)? Džon Pilger svojim novim dokumentarcem pokušava da ispravi iskrivljenu sliku dela sveta koji se često označava pežorativnim terminom kao "američko zadnje dvorište".

***

Džon Pilger, australijsko-britanski novinar i dokumentarista čija karijera je počela izveštavanjem iz rata u Vijetnamu (i otkrivanjem američkog "prljavog veša" u istom), za mene predstavlja onu retku vrstu novinara koji je prvenstveno čovek, pa tek onda novinar. Šta to znači? To znači da cinizam (tako svojstven profesiji da je zapravo neraskidiv njen deo) ograničava na vlade i zvaničnike međunarodnih institucija, dok za ljude i/ili narode o kojima piše ili pravi filmove ima zaraznu količinu empatije. Ovo mišljenje baziram na viđenju većine njegovih dokumentaraca, nekoliko pročitanih njegovih knjiga (o prošlogodišnjoj "Freedom next time ću sigurno jednom sesti pa napisati nešto) i redovnim praćenjem njegovih tekstova (mahom objavljuje u "New Statesman-u").

Viva Čavez

Karikaturalna slika demokratski izabranog predsednika Venecuele, posledica venecuelanskih, po pravilu, privatnih i opozicionih medija, zapadnih novinskih agencija i mejnstrim medija, sigurno (na žalost) neće biti ispravljena ovim filmom iz jednostavnog razloga što ga neće videti dovoljan broj ljudi. Međutim, ono što će iznenaditi mnoge je da Hugo Čavez nije nikakav levičarski "frik" i da njegova (bolivarska) revolucija ne podrazumeva menjanje ekonomskog sistema niti bespoštedni rat protiv internacionalnih korporacija.

Podsećanja radi moram da kažem da je nacionalizacija naftne industrije u Venecueli obavljena pre preko 30 godina, dakle mnogo pre nego što će Čavez uopšte pomisliti da se bavi politikom. Međutim, nacionalizacija nije donela nikakve promene u poslovanju velikih međunarodnih naftnih korporacija u Venecueli, kao što nije donela nikakve promene većini (obespravljenog) stanovništva. Naime, do dolaska Čaveza 80% prihoda od nafte, prema uobičajenoj praksi velikih korporacija u zemljama trećeg sveta, je završavalo van zemlje.

Zapravo kapitalizmu nikad nije bilo bolje u Venecueli nego danas (zahvaljujući visokoj ceni nafte). Ono što smeta Čavezovoj opoziciji (prebogatoj srednjoj i super bogatoj visokoj klasi) je gubitak političke moći nad naftnom industrijom i trošenje prihoda od nje na poboljšanje uslova života siromašnih. Pilger to veoma lepo ilustruje posetom i razgovorima sa ljudima iz bogatih predgrađa. Praznina njihovih argumenata protiv čoveka čije ime ne žele da prevale preko usta je proporcionalna sa njihovim bogatstvom.

Je l' sam rekao "demokratski izabran predsednik"? To je, blago rečeno, "undestatement". Čavez je potvrdio svoj mandat na devet izbora i referenduma u osam godina, a podrška mu je i danas oko 70%. Neka me neko ispravi ako nije tačno ali takav mandat nema nijedan političar u današnjem svetu.

Skretanje točka istorije

Istorija SAD u "njenom zadnjem dvorištu", ako se stvari nazivaju pravim imenom, je istorija državnog terorizma. To nije nikakvo preterivanje i istini za volju SAD su jedina zemlja zvanično proglašena krivom za državni terorizam u slučaju Nikaragve od strane Svetskog suda.

(na žalost sud je u međuvremenu promenio web sajt i ne mogu na brzinu da pronađem presudu, ako je nisu sklonili zauvek, negde u mojoj arhivi imam taj pdf fajl ali sada i nije pri ruci)

Pilgerov film obrađuje istoriju američkih intervencija od drugog svetskog rata (mada intervencije ne počinju tada i imaju dugu istoriju koja počinje u XIX veku). Ta posleratna istorija je u velikoj meri istorija CIA-e. U filmu se pojavljuju dva, rekao bih karakteristična lika. Oba bivši agenti CIA, oba pisci bestselera. Prvi Filip Agi (Philip Agge), je još sedamdesetih napustio agenciju zgađen količinom razlike između proklamovanih američkih vrednosti i prakse.

Pre neki dan sam u jednom drugom dokumentarcu prvi put naleteo na Filipa Agija. Sledećeg dana sam ga "guglovao" i doživeo mali šok. Naime, Gugl nije izbacio nijednu stranicu na engleskom (osim jedne potpuno irelevantne Vjesnikove!? Samo na španskom i francuskom) i pitao me je ono idiotsko pitanje "did you mean Philip Age?". Ne nisam! Mislio sam upravo ono što sam ukucao "Philip Agge". Yahoo.co.uk je bolji po tom pitanju i izbacuje prave rezultate uključujući knjige pomenutog gospodina na amazon.co.uk (interesantno, ne na američkom amazonu). Cenzura interneta ili "nesavršenost" Gugla?

Drugi bivši agent CIA koji se pojavljuje u filmu je Dvejn Klaridže (Duane Clarridge), šef operacija u Latinskoj Americi 1981-1984. Za razliku od kolege Filipa, on nema nikakvih moralnih problema glede svog bivšeg zanata. "Koje ljudske žrtve!? Koje hiljade mrtvih u Čileu?" arogantno pita Pilgera. Kad mu ovaj navede dokaze, odmahuje rukom i kaže da je sve to levičarska propaganda (svetska zavera, šta li?). Čovek ne može da se ne seti Pinterovog predavanja povodom Nobelove nagrade – "It didn't happen. It didn't matter. It was of no importance..."

Osamdesetih godina prošlog veka, u vreme za koje volim da upotrebim frazu "kad je govno naletelo na ventilator" (prevod sa engleskog "when shit hit the fan"), dakle tokom Reganove ere postalo je prilično neodrživo otvoreno podržavanje vojnih hunti i diktatura u Latinskoj Americi. Demokratija kao brend ulazi na velika vrata. Regan osniva "lavirint nevladinih organizacija" koje rade na prodaji brenda. NED (National Endowment for Democracy je jedna od prvih). Cilj? Napraviti šaradu sličnu u samoj Americi – bez obzira za koga glasali politika će biti ista, neoliberalni kapitalizam će vam rasturati zemlju.

"Demokratizuje" se čak i pomenuti Čile. Ekonomski eksperiment Milton Fridmana zvani "šok terapija" još uvek se nekako održava u Čileu. Čile se slavi kao model ekonomskog prosperiteta (u kome bogati postaju bogatiji, a siromašniji siromašniji). Slave ga Svetska banka, Međunarodni monetarni fond, SAD. Isti oni koji su slavili Argentinu kao model globalizacije dok se model nije raspao zahvaljujući upravo mehanizmima koje pomenute institucije zahtevaju od zemalja nad kojima čine svoje ekonomske eksperimente.

A onda počinje čudo. Umesto kontrolisane demokratije počinje da se dešava prava. Hugo Čavez 1999. dobija izbore u Venecueli (i onda tako još osam puta), a puč protiv njega 2002. propada posle 48 sati. Lula de Silva, pripadnik radničke klase osvaja predsedničke izbore u Brazilu 2002 i 2006. Ivo Morales u Boliviji, 2005.

Negde pri kraju filma Hugo Čavez citira Viktora Igoa: "Nema ničeg moćnijeg od ideje čije je vreme došlo" i dodaje, "vreme američke imperije je pri kraju i svet mora biti vođen vladavinom prava, jednakosti, pravde i bratstva."

Meni ostaje da kažem, kako je to ovde običaj, inšala.

++++++++++++++++++++++++++++++++

Beleške na margini

Kako to obično biva, sasvim slučajno (ako neko veruje da slučajnost postoji) dan posle gledanja Pilgerovog filma (koji sam btw "downloadovao" na mom omiljenom izvoru), ne tražeći ništa po mojoj arhivi naleteh na snimak intervjua sa Šarmin Peries, savetnikom predsednika Čaveza, koji sam prošle godine "downloadovao" sa thruthdig.com.

Šarmin Peries je novinarka iz Sri Lanke, koja je radila za Frontline India magazin. Prema njenim rečima, uredništvo časopisa (koji je vrlo uticajan i mejstrim u Indiji) je postalo sumnjičavo prema agencijskim vestima koje su stizale iz Latinske Amerike uopšte, a posebno iz Venecuele, pa je pristalo na njen predlog da je pošalje na teren da ona izvidi stvar. Posle intervjua sa Čavezom (da skratim priču) on je angažuje kao savetnika.

Iako thruthdig naginje levo, ovaj intervju se nikako ne može okarakterisati kao lak. Šarmi je morala da odgovara na ono što se u američkom novinarskom žargonu zove "hardballs", što je ona sa velikom gracioznošću i činila. Veoma informativno, a najveća vrednost je u odgovoru na pitanje zašto je važno to što se dešava u Venecueli i kako se ta iskustva mogu primeniti na druge zemlje s obzirom da je Venecuela ipak specifičan slučaj – relativno mali broj stanovnika, a prema nekim najnovijim procenama rezerve nafte su veće nego u Saudijskoj Arabiji.

..."Radi se o raspodeli bogatsva što je kritično pitanje u svakoj zemlji. Ako Venecuela sa svojim bogatstvom pokaže da je moguće, svaka zemlja ima neko bogatstvo, te ako možemo da pokažemo na velikim i malim primerima – da stvorimo alternativne modele ne samo privredne nego i društvene modele – onda možemo kao nacija da pokažemo da je to moguće. Šta se dešava na primer u Boliviji sada je da ljudi pružaju otpor privatizaciji naftne industrije, privatizaciji vode, oni šalju jasnu poruku "mi ne možemo preživeti pod ovakvim uslovima" i oni gledaju na venecuelanski model kao nešto što može biti vizija za njihovu budućnost"...

..."Mi ne kažemo "ne" međunarodnim korporacijama. Mi samo kažemo "ne" načinu na koji su se međunarodne korporacije ponašale do sada... oslobađanje od poreza, izbegavanje obaveza u smislu lokalnih ekonomija, lokalnog stanovništva, životne sredine, eksploatacije... Tome kažemo "ne". Pravljenje ugovora sa visokim standardima prakse (best practice), pregovaramo za bolji "dil". Koji će doneti beneficije lokalnom stanovništvu. To je mogućnost koju svaka država ima, a koja je bila skrajnuta u Venecueli godinama"...

Hmmm, kapitalizam sa ljudskim licem? Zašto da ne? Možda...

Na kraju zašto ja mislim da je to važno? Da li zaista treba da to pišem? Razmislite sami.