Dok sam se ja razmišljao da li da skrenem pažnju gospodi iz Vremena na moje prethodno pisanije gospođica Duška Anastasijević [ko kec na jedanaest] je izašla sa novim člankom na temu "iranske krize" [Vreme br. 785, od 19. januara 2006.] u kome je laž inkorporirana već u podnaslovu.

To je umnogome olakšalo moju dilemu, pa sedoh i napisah Vremenu i gđici Anastasijević otvoreno pismo u kome ih izazivam da mi odgovore na veoma jednostavno pitanje - koje to međunarodne dogovore i sporazume Iran krši, kao što se to tvrdi u podnaslovu teksta. Sledi tekst pisma + još malo detalja o "iranskoj krizi".

***

Poštovana redakcijo Vremena i gospođice Anastasijević,

u zadnjih šest meseci napisali ste dva članka o takozvanoj "iranskoj krizi". Članak "Nuklearni neposlušnici", Vreme br. 763, koji je bio veoma interesantan, naročito glede tajminga, sam sticajem okolnosti nedavno detaljnije analizirao na mom blogu. Reagovao bih na njega u vreme kad je napisan, ali je kasno došao do mene. Reakcija bi bila jednostavno pitanje "u čemu se sastoji neposlušnost Irana", s obzirom da u članku niste dali nijedan valjan primer te "neposlušnosti"?

U drugom članku ste otišli korak dalje pa ste u podnaslovu vašeg članka "Nuklearni poker", Vreme br.875, između ostalog napisali: "...konsolidovane konzervativne snage Irana osećaju se sada dovoljno moćnim da tvrde pazar sa Zapadom i opipavaju mu mišiće, kršeći međunarodne dogovore i sporazume i čikajući ga za ono što u ovom trenutku nijednu svetsku silu ne ostavlja ravnodušnom – nuklearno naoružanje."

U daljem tekstu pišete:
"Iranski je predsednik najpre uznemirio svetsku javnost kada je odlučio da prekrši diplomatski dogovor sa tzv. EU3..."

Ono što Vi nazivate "diplomatski dogovor sa tzv. EU3" je odluka o dobrovoljnoj suspenziji programa konverzije urana, za vreme trajanja pregovora. Jedan paragraf tog "sporazuma" eksplicitno kaže:

"E3/EU priznaje da je ova suspenzija dobrovoljni čin jačanja poverenja, a ne zakonska obaveza"

["The E3/EU recognise that this suspension is a voluntary confidence building measure and not a legal obligation."]

Dakle, suspenzija suspenzije s obzirom da Iran smatra pregovore završenim, odnosno propalim zbog neiskrenosti druge strane, ne može predstavljati nikakvo kršenje ničega. Osim toga Iranci su na početku "pregovora" jasno stavili do znanja da trajna suspenzija ne dolazi u obzir.

Kad smo već kod tih "pregovora" EU trojke sa Iranom, bilo bi lepo da ste bar u jednom članku objasnili suštinu tih "pregovora", kako i zašto je došlo do dobrovoljne suspenzije i prestanka dobrovoljne suspenzije, šta su bili proklamovani ciljevi obe strane itd. Umesto toga Vi ste u svim člancima o "iranskoj krizi" reciklirali maglu koju prodaju američki mejnstrim mediji*.

S druge strane u vašim tekstovima su prećutani/izostavljeni dosta važni elementi "iranske krize", koji se ne uklapaju u sliku koju američka administracija i prateći joj mediji žele da oslikaju o Iranu. Na primer činjenica da Iran ima Sporazum o obezbeđenju [Safeguards Agreement] sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju (IAEA) na snazi od 1974. Činjenica da je Iran potpisnik Dodatnih Protokola [Adittional Protocols], koje implementira iako nisu ratifikovani. Da je otkad je potpisnik istih [2003] izložen najstrožijim do sada viđenim inspekcijama Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), po principu pristup svemu i svakome ["go-anywhere see-anything interview-anyone"]. Da te inspekcije, koje su na terenu, uskoro će biti tri godine, nisu došle do nikakvih indikacija da Iran ima, da je ikad imao ili da će imati, vojni nuklearni program. I na kraju da su sve instalacije i programi u Iranu pod kontrolom pomenute agencije.

Da zaključim, ja Vas "čikam" da mi odgovorite na jednostavno pitanje, koje to međunarodne sporazume Iran krši?

Podrazumeva se, Vaš eventualni odgovor će biti objavljen na mom blogu.

S poštovanjem,

potpis

-

* Koji su istu takvu maglu prodavali u slučaju oružja za masovno uništavanje u Iraku. Njujork Tajms, vaš omiljeni izvor [dez]informacija, se svojevremeno izvinio javnosti za svoje "greške". Ne sećam se da ste se Vi izvinili Vašim čitaocima za navođenje tih izvora, što bi rekao Vaš kolega [laureat Karićeve nagrade], kao istine "munjom u kamenu ispisane". To me navodi da Vas pitam da li se Vaše novinarstvo može svrstati pod "ako su lagali mene i ja lažem vas"?

P.S. Fotografija koju ste objavili kao ilustraciju članka "Nuklearni poker" sa sve potpisom "Misteriozne pripreme: oplemenjivanje uranijuma u Isfahanu" sam poslao na ekspertizu dvojici nuklearnih fizičara [Dr Gordon Prejtneru i Prof. Dr Rešat Apaku] sa jednostavnim pitanjem "da li oplemenjivanje uranijuma može u bilo kom momentu izgledati kao proces sa fotografije"? Bivajući profesori njihovi odgovori su dugi, stručni i detaljni ali se ukratko mogu svesti na "teško" i "ne". Tako da mi ne preostaje ništa drugo nego da posmatram taj vizuelni deo članka kao deo propagandne kampanje koju Vaš list vodi protiv Irana. Ako ste baš jako zainteresovani poslaću vam njihove odgovore u celosti.

=========================================

Pregovori unapred osuđeni na propast

Dok se gospođica Anastasijević veoma koncentriše na iransku privredu u svojim pisanijima o "iranskoj krizi", sve pokušavajući da stvar predstavi kao orijentalno cenkanje, nijednom jedinom rečju nije pomenula da je krajnji cilj pregovora za Irance bio garantovanje bezbednosti. Šta je bio cilj za Evropljane, recimo da ostaje nejasno, jer u početku su govorili jedno, a zatim nešto sasvim drugo.

Ali da počnemo od početka. Pregovori su imali za cilj da se završe obostrano zadovoljavajučim dugoročnim sporazumom koji bi:

1. Pružio objektivne garancije da je iransku nuklearni program isključivo mirnodopski.

2. Osigurao kooperaciju EU i Irana u pogledu nuklearne tehnologije, tehnologije i ekonomije.

3. Pružio Iranu čvrste garancije po pitanju sigurnosti.

Sve je počelo lepo i krasno kao što to uvek biva. EU je priznala Iranu neotuđivo pravo na konverziju urana [što je u skladu sa slovom Non-Proliferation Treaty], a Iran je dobrovoljno suspendovao program konverzije urana. IAEI je bila pozvana da verifikuje suspenziju. Treba naglasiti da su Iranci jasno stavili do znanja da je suspenzija privremenog karaktera dok traju pregovori. Evropljani su klimali glavama. Da, NPT garantuje svima pravo na mirnodopsku nuklearnu energiju, uključujući i konverziju urana.

E sad, s obzirom da su ti "pregovori" imali samo verbalnu i veoma neiskrenu podršku američke administracije logično je da su propali, jer da bi EU dala garancije sigurnosti Iranu te garancije bi morale biti blagoslovene/prihvaćene od Vašingtona.

Filip Dust Blazi, francuski ministar inostranih poslova koji je, kako se čini, išao da taj blagoslov potraži, je "svičovao" tokom posete Vašingtonu [početak jula prošle godine] i na pres konferenciji sa Kondolizom Rajs izjavio da je krajnji cilj pregovora sa Irancima "trajna suspenzija", na šta je Kondi dodala "mi ne smemo dozvoliti da Iran bude sposoban [za konverziju urana]."

Procenite sami da li Iran može smatrati drugu stranu pregovora iskrenom. Međutim, i pored tog "sviča" oni su dali više nego dovoljno vremena Evropljanima da se odluče šta im je cilj u pregovorima i da se vrate u okvire onoga što je bilo dogovoreno na početku. Kako se to nije desilo i pored nekoliko iranskih inicijativa, normalno je da su, što se njih tiče, pregovori završeni, te su nastavili "business as usual".

To "business as usual" podrazumeva da je sve što rade u svojim nuklearnim postrojenjima predmet veoma strogih inspekcija Međunarodne agencije za atomsku energiju [IAEA], koja od iranskog potpisa [2003] na Dodatne Protokole [Adittional Protocols] ima pristup svemu i svakome u Iranu ["go anywhere-see anything-interview anybody"] - naravno, misli se na mesta i osobe koje su povezane sa nuklearnim programima. Što je, formalno gledano, čista dobra volja Iranske vlade, s obzirom da Dodatni Protokoli nisu ratifikovani. Posle više od dve godine tih inspekcija IAEI nije našla nikakve indikacije da Iran ima, da je ikad imao ili da planira da ima, vojni nuklearni program.

U novembru 2005, kad je već bilo jasno da su "pregovori" propali, dobitnik Nobelove nagrade [o tempora, o mores, ko sve nije dobio tu nagradu], Muhamed el Baradej, Generalni direktor IAEA, šalje depešu Iranu u kojoj se od Irana traži saradnja i transparentost koja, paz' sad, prevazilazi Sporazum o obezbeđenju [Safeguards Agreement, na snazi od 1974.] i Dodatne Protokole. To ne samo da nije u duhu i slovu međunarodnog sporazuma o zabrani širenja atomskog naoružanja [NPT], nego je pomalo orvelovski - "svi su jednaki, samo su neki jednakiji".

O tome da je sam taj dokument malo kontradiktoran ne vredi govoriti. Na prvoj strani se Iran požuruje da ratifikuje i primeni u potpunosti Dodatne Protokole ["to ratify and implement in full the Additional Protocol"], dok se na četvrtoj konstatuje da se Iran ponaša kao da su protokoli na snazi ["As undertaken in its letter to the Agency of 10 November 2003, Iran has continued to act as if its Additional Protocol were in force."].

No, šta zapravo gospodin Baradej traži? Ukratko, informacije i pristup dokumentaciji o nabavkama opreme koja bi mogla da ima u tzv. dvostruku namenu ["dual-use"], pristup u neke vojne radionice i nekim mestima koja nisu pokrivena pomenutim dokumentima.

Možda se nekima ovi zahtevi mogu učiniti razumnim. Međutim podsetio bih čitaoce kakav "slučaj" su Amerikanci napravili od aluminijumskih cevi koje je Irak pokušao kupiti i mogućnosti njihove dvostruke upotrebe.* Glupost sa aluminijumskim cevima je ušla i u čuvenu [PowerPoint] prezentaciju, tadašnjeg američkog državnog sekretara Kolina Pauela Savetu Bezbednosti UN [februar 2003], koju je on počeo teatralno sa "ovo su fakti, a ne pretpostavke" ["these are the facts, not assertions" (sic)]. Nije pomoglo to što se El Baradejova agencija nije slagala sa CIA-nim "stručnjacima" o upotrebljivosti tih cevi za centrifuge za obogaćivanje urana. To je bio "krunski dokaz" da Sadam ganja nuklearni program. Samo još da dodam onako usput, nikad neću razumeti zašto Kolin Pauel nije dobio Oskara za tu ulogu, zaslužio je.

Dakle, u uslovima histerije, a histerija se u slučaju "iranske krize" sve jače podgreva, je veoma opasno ulaziti u te vode "dvostruke namene". Svaka glupost [aluminijumska cev] može biti proglašena "krunskim dokazom" da Iran nešto muti, a jednom kada bombe počnu da padaju ionako nije više važno ko je bio u pravu.

-

* Njujork tajms [omiljeni "izvor" Duške Anastasijević], na žalost ne daje besplatan pristup arhivama. Na sreću kako nešto dođe u "sajberspejs", teško da može da nestane ili da mu se ograniči pristup. A ko bi drugi nego Džudit Miler? - američki pandan Milijane Baletić i/ili Mile Štule.

=======================================

Beleška na margini

Da, histerija. Meni je veoma žao da se Vreme pridružilo toj histeriji u kojoj ima dosta elemenata rasizma [baš kao u Anastasijevićkinim tekstovima]. Kao što prethodni put napisah iranski režim nije za branjenje njega radi. Pogotovo ne predsednik. Međutim, narodi i narodnosti Srbije [uključujući i novinare] su prošli jedno iskustvo koje bi, u najmanju ruku, trebalo da ih čini osetljivijima kada se neki narod izlaže bestijalnom bombardovanju ili pretnjama istim.

Mediji ne mogu da naprave ili zaustave rat, ali mogu itekako da pomognu [u oba slučaja]. Kada su ti ratovi "daleko" od nas, pa nas se "ne [do]tiču" medijima [i političarima] je veoma lako da budu cinični i da zaborave da se radi o ljudskim životima. Taj cinizam se lako prenosi na mase. Svojevremeno me je drugarica, srećno udata u Americi, pitala "pa nećemo valjda braniti Sadama?", odbijajući da vidi, ono što je sad očigledno [onima koji su želeli da znaju bilo je očigledno od samog početka], da se sprema agresivni rat baziran na lažima. Odbijajući da prizna da "braniti Sadama" [iako se ne sećam da je bilo koji mirovni aktivista to činio] nije ništa drugo do branjenje principa koji nas odvajaju od zakona džungle ili, možda bolje rečeno, divljeg zapada.

Isto važi i za gospodina Ahmedinedžada, predsednika Irana.

Na kraju ću ponoviti citat koji sam objavio povodom smrti Stojana Cerovića sa konstatacijom da Vreme u slučaju "iranske krize" nije ispunilo čak ni prvi uslov.

'Izistinski objektivno novinarstvo ne prenosi samo tačne podatke, ono verno tumači značenje događaja. Ono nije ubedljivo samo danas, već izdržava probu vremena. Ono se ne potvrđuje samo 'pouzdanim izvorima', nego i razvojem događaja [istorije]. To je novinarstvo koje nakon deset, dvadeset, pedeset godina još uvek predstavlja istinit i inteligentan odraz događaja'

T.D. Alman