Slučaj Vreme

Na žalost Vreme je izgubilo balans davno pre nenadoknadivog gubitka koji ga je pogodio smrću Stojana Cerovića prošle godine. Iako se Cerović bavio uglavnom unutrašnje političkim cirkusom umeo je da potkači dešavanja u svetu pokazujući natprosečno poznavanje/razumevanje stvari, ne libeći se da bobu kaže bob, a popu pop [na fin i suptilan, njemu svojstven način]. Na žalost, to nije opšta odlika Vremena.

***

Kao i kad sam pisao o b92 i ovaj put ću pisati o tekstu koji mi je izazvao mučninu. Nije najsvežiji, ali je itekako aktuelan. Radi se o tekstu Duške Anastasijević iz Vremena broj 763 od 18. avgusta 2005, "Iran vs. SAD i EU: Nuklearni neposlušnici"[pdf file 1.3Mb]. Naslov i podnaslov:

Dobar i loš policajac: Amerika i njeni zapadni saveznici zapravo su na Iranu primenjivali taktiku dobrog i lošeg policajca, u nadi da će ova taktika privoleti Teheran da odustane od ambicije da izradi atomsku bombu. "U tradicionalnoj podeli posla, Amerika je oduvek mahala štapom, dok je EU mahala šargarepom", kaže Metju Ban, stručnjak za nuklearno naoružanje pri Centru za nauku i međunarodne odnose na Univerzitetu Harvard. "Međutim, sada i EU počinje da razmišlja kakvog štapa da se maši"

... su me naveli da njakam prijatelje da mi skeniraju članak, jer tada još nisam bio pretplaćen na internet izdanje.* Naime, osećao sam da će članak biti takav kakav je [mutljavina sa američke pozicije glede Irana], samo sam se želeo u to uveriti.

Ne znam ko je Metju Ben, ima vrlo malo referenci na Internetu o njemu, ali pravo da kažem ni ne tiče me se. Osim toga nije rekao ništa mudro. Ko god prati "iransku krizu", zna šta je čija uloga u istoj, te nije potreban "ekspert" da nacrta očigledno. Ta vrsta novinarstva koja se oslanja na "eksperte" mi je veoma nesimpatična. Čini se kao da "eksperti" zamenjuju komitete u koje su u doba jednoumlja novinari išli po sopstveno mišljenje. Naravno, pošto je doba jednoumlja prošlo, pozicija novinara/novinske kuće se ogleda u izboru "eksperata". Zašto Metju Ben, a ne recimo Gordon Prejter? Zaključite sami.

Razlog više za njakanje prijatelja [moram reći nisu se pretrgli od žurbe] je bio "tajming" objavljivanja članka. Pošto je bilo jasno da se u tekstu mora spomenuti međunarodni sporazum o zaustavljanju širenja nuklearnog oružja [u daljem tekstu NPT - Non-Proliferation Treaty] živo me je zanimalo da li će [možda] biti reči o "nožu u leđa", koji je Buš II zabio istom, tačno mesec dana ranije, prilikom posete indijskog premijera Manmohana Singa. Baš kao što sam očekivao ni reči o tome, ta poseta i njene posledice na pomenuti međunarodni sporazum su prošli potpuno neopaženo ispod radarskog snopa srpskih medija. Međutim, nije to najveći problem ovog teksta, s obzirom da NPT nije glavna tema, nego Iran, iranski nuklearni program i "pregovori" oko istog.

Najveći problem je propozicija da je Iran apriori grešan glede tzv. međunarodne zajednice te ga treba upristojavati šargarepom i/ili štapom, istovremeno ne definišući ni jednom rečju u čemu se sastoji ta neposlušnost iz naslova.

Istina, gospođica Anastasijević u jednom momentu [valjda "balansa" radi] piše:

"Kada se stvari pogledaju izbliza, Iran konverzijom urana ne krši nijedan međunarodni sporazum."

Da bi nam u sledećem pasusu ponudila "čejnijevski argument" za nepoverenje prema Iranu:

"Americi i EU-u teško je da poveruju da je nuklearna energija toliko neophodna državi koja naprosto leži na naftnim rezervama."

A zatim plasirala jednu problematičnu [polu]istinu:

"Uz to, kredibilnost Teherana ionako nije na zavidnom nivou, jer se ispostavilo da je Iran 18 godina u tajnosti razvijao programe za obogaćivanje uranijuma."

Pa hajde da to zaista pogledamo izbliza. Činjenica je da Iran konverzijom urana [do koje još nije stigao] ne krši nijedan međunarodni sporazum. Činjenica je da je Iran potpisnik NPT i [veoma bitno!] takozvanih Dodatnih Protokola [Aditional Protocols pdf file].

Šta su "Dodatni Protokoli" i zašto je bitno da je Iran potpisnik tog sporazuma? Ukratko, Dodatni Protokoli su sročeni 1994-te, kad je UN/IAEA inspekcija otkrila da je Irak uznapredovao u razvoju nuklearnog programa mnogo više nego što je IAEI [International Atomic Enegry Agency - međunarodna agencija za atomsku energiju] znala i pretpostavljala. Pri tom Irak nije povredio nijedan međunarodni sporazum, nego samo iskoristio "rupu" u sporazumu, po kojoj nije bio dužan da prijavljuje kupovinu i uvoz opreme i materijala za konverziju urana agenciji, dokle god sve komponente nisu ugrađene u sistem i dok sistem nije pušten u rad [dogod faktički prerada UF6 nije počela].** Dakle, da bi se zapušila ta "rupa", NPT je obogaćen Dodatnim Protokolima, koji daju IAEA autoritet da vrši monitoring uvoza iz zemalja izvoznica nuklearne tehnologije [vidi drugu fusnotu, ako već nisi] i generalno mnogo šira ovlaštenja u kontroli zemalja potpisnica. Iran je potpisao dodatne protokole 2003-će i od tada praktično teško da može da ima tajni glede IAEA.

Da li je Iran krio 18 godina nešto što po međunarodnim sporazumima nije bio dužan da prijavi je stvar interpretacije. Takođe istini za volju ono što je Iran "krio" pa "otkrio" nakon potpisivanja dodatnih protokola je "postrojenje" u Natanzu, koje nije puno više od podzemnog hangara - za sada.

Zašto je argument da Iranu ne treba atomska energija, s obzirom da pliva na okeanu nafte i gasa, "čejnijevski"? Pre svega zbog licemerja. Čejni, Ramsfeld i Volfovic, najglasniji hajkači protiv Irana danas, su u Fordovoj administraciji, koja je sa Šahom Rezom Pahlavijem potpisala ugovor o prodaji nuklearnog reaktora davne 1975, igrali ključne uloge, baš kao u današnjoj [OK, Volfovic nije više u administraciji]. Šta više, igrali su odlučne uloge u ubeđivanju predsednika Forda da Iranu treba Vestinghauzov reaktor, a to će biti dobro i za Dženeral Elektriks. A što da ne? Šah može da ima i postrojenja za ceo ciklus reprocesiranja nuklearnog goriva. O tom licemerju je čak i Vašington post pisao.

Ne treba zaboraviti da osim što pliva na moru nafte i gasa Iran leži i na gomili urana, pa bi bilo smešno i glupo uzdati se u nečiju dobru volju, da li će i pod kojim uslovima zameniti gorivo u nuklearnim reaktorima [ne zaboravimo da nafta i gas koliko god da ih ima neće trajati do veka].

Na kraju krajeva NPT obavezuje tehnološki razvijene zemlje da omoguće razvoj mirnodopske upotrebe atomske energije [naročito zemljama trećeg sveta] bez obzira na političko uređenje.

Anastasijevićka ponavlja:

Po međunarodnom sporazumu, zemlje imaju pravo da razvijaju nuklearnu tehnologiju u civilne svrhe, pod budnim okom IAEA, ali ako žele da same izrađuju nuklearno gorivo, onda je inspekcija mnogo stroža.

Da! I? Na koje to inspekcije Iran nije pristao? I još jednom, u čemu se sastoji neposlušnost Irana? Posle skoro tri godine veoma strogih inspekcija po principu sva vrata i svi ljudi dostupni inspekciji ["go-anywhere see-anything interview-anyone"], a koje su počele odmah nakom potpisivanja dodatnih protokola, IAEA nema nikakvih indikacija da Iran ima, ili da je ikad imao, program za razvoj atomskog oružja.

Gospođica Anastasijević uporno odbija da čitaocima jasno kaže da je cela frka oko Irana u pokušaju međunarodne zajednice [čitaj Amerike], da ucenama i pretnjama nateraju Iran da odustane od "suverenog prava da obogaćuje uranijum".

U pomoć svojim evropskim saveznicima pritekao je američki predsednik Džordž Buš koji je Irancima sa svog ranča poručio da "su sve opcije u igri", podsećajući Teheran da ne isključuje ni vojni obračun...

Vrlo interesantan izbor reči "u pomoć svojim evropskim saveznicima", pa dva "evropska saveznika" (Nemačka i Francuska) su zgrožena mogućnošću da se na Iran bacaju atomske bombe, a treći koji mu više dođe kao vazal Amerike (i trojanski konj u EU) još uvek ima nerašćišćene račune sa Iranom, jer su mu, kako bi to Pajtonovci rekli, iranske mule oduzele pravo "to keep Persia British". Koja crna pomoć? Pa pregovora ne bi ni bilo da je svako gledao svoja posla i poštovao međunarodne sporazume i norme, ceo taj cirkus od pregovora je zapravo pokušaj da se obuzda slon u staklarskoj radnji [staklarska radnja je svet, ko je slon zaključite sami]. Samo usput da dodam, 13.marta 2002. Buš II je upotrebio identičnu frazu "all options on the table" glede Iraka [on operiše sa vokabularom od nekoliko desetina reči, te se često ponavlja], godinu dana kasnije irački narod bio izložen šoku i strahu [shock & awe]. Prema tome tu frazu treba uzeti ozbiljnu.

Izrael, koji takođe ima nuklearnih ambicija, često upire prstom u Teheran, pravdajući se za razvoj sopstvenih nuklearnih potencijala.[sic]

Nuklearnih ambicija!? Da, Izrael ima nuklearnih ambicija u vidu -/+ 120 nuklearnih glava! Možda gđica Anastasijević nije čula za Mordekaja Vanunua? Pa nek pita brata. On je intervjuisao tipa koji je kidnapovao Vanunua [Vreme br.727]. Mislim stvaaaaaaaaarno! Kakve su to gluposti? "Izraelske nuklearne ambicije"! Pa to je gore od američko-izraelske "policy of ambiguity". Osim toga, čini se da je D.A. "zaboravila" da napiše da je Izrael odbio potpisivanje NPT i da odbija internacionalne inspekcije svojih nuklearnih postrojenja u Dimoni. Alal vera D.A !

"Mala bara puno krokodila", rekao bi Duškin kolega [lauret Karićeve nagrade], to je otprilike priča o ekonomskoj strani nuklearne proliferacije, po mom skromnom mišljenju. Naime, celu stvar možemo posmatrati i ovako, Amerika se odavno zafarbala u ćošak politikom prema Iranu [baš kao što ju je papa Buš zafarbao u ćošak glede Iraka], te do normalizacije odnosa ne može doći. Kad bi mogla da normalizuje odnose [čitaj kad bi mogla da postavi marionetski režim] bila bi presrećna da prodaje Iranu što god ovaj poželi, kao što je to činila u Šahovo vreme. Da je Amerika zabrinuta po pitanju nuklearne proliferacije – nije. Da jeste verovatno bi težila učvršćavanju NPT, a ne njegovom razbijanju. Malo bi se drugačije ponašala kako glede Pakistana [i doktora Kana], tako glede Indije. Međutim, ono što je posetom indijskog premijera američka administracija uzela za sebe [veliku bogatu mušteriju za nuklearnu i vojnu tehnologiju], kršeći NPT, ma šta kršeći! - postavljajući ga na glavce, ne dozvoljava drugima - Rusiji [i/ili Kini] ni unutar okvira NPT.

Veoma je interesantan antrfile pod naslovom AIEA, koji kao treba da nam kaže nešto više o Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju.

Međunarodna agencija za atomsku energiju osnovana je na inicijativu američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera, koji je početkom pedesetih godina prošlog veka upozorio svet na opasnost od nuklearne trke u naoružanju. IAEA je počela sa radom 1957. godine kao nezavisno telo UN-a, sa sedištem u Beču.

IAEA je bila ključna agencija za sanaciju katastrofe nuklearnog reaktora u Černobilu.

Nakon napada na SAD 11. septembra, američki predsednik Džordž Buš pozvao je države da povećaju budžet IAEA i Agenciju označio ključnim saveznikom u borbi protiv terorizma. Odnosi izmedu Vašingtona i IAEA zahladneli su nakon šta je Bušova administracija gotovo histerično tražila od IAEA potvrdu da režim Sadama Huseina pored hemijskog, razvija i nuklearno oružje za masovno uništenje. Oružje za masovno uništenje do dan-danas nije pronađeno na iračkom tlu.

Dok se Sadam Husein pravdao da takvag oružja nema, severnokorejski diktator Kim Džong Il javno se hvalio svojim reaktorima i iz zemlje proterao verifikacionu misiju inspektora, a uz šampanjac otpečatio pogon sa nuklearnim reaktorom u Jongbjonu.

IAEA ima 138 članica, a odluke donosi Upravni odbor od 35 članova. Ima blizu 3000 zaposlenih, a na čelu Agencije nalazi se egipatski diplomata Muhamed el Baradej, kome je ovo treći mandat. El Baradej je reizabran prošlog juna, nakon što su SAD odustale od protivljenja.

I? Svega u ovom antrfileu ima i Černobila i šampanjca i Buša i Sadama i "rata protiv terorizma", nezaobilaznog 11. septembra, samo nema osnovne informacije u kom cilju je agencija osnovana. Pa sigurno nije osnovana da bi sanirala Černobil!

"Oružje za masovno uništenje do dan-danas nije pronađeno na iračkom tlu."

Pa zar gospođica Duška nije čula da su prestali da ga traže? Koliko osam meseci pre nego što će ona napisati ovaj tekst gospodin Čarls Djulfer [koga ona spominje, Vreme br.612] je sastavio [verovatno] najskuplji dokument na svetu,*** u kome piše ono što je svako sa malo mozga znao i pre invazije - da Sadam, odnosno Irak, nije imao oružje za masovno uništavanje. Među Iračanima je odmah skovan vic [koji se, zahvaljujući blogerima, raširio planetom]:

P: Šta je razlika između Sadamovog oružja za masovno uništavanje i čudovišta iz Loh Nesa?
O: U Škotskoj još uvek tragaju za čudovištem...

U stvari ne bih se ni začudio da gospođica Anastasijević nije obaveštena o tome. Uostalom ona, čini se, nijednog trenutka nije sumnjala u postojanje oružja za masovno uništavanje, pa je februara 2002. pisala "Nesumnjivo je da je američka adminstracija odlučna da iskoristi zamah iz rata protiv Avganistana da bi pacifikovala preostale diktatorske režime koji razvijaju oružje za masovno uništenje."

Letimičnim pregledom njenih članaka o Iraku pre okupacije, sam video da se često oslanjala na "Njujork tajms", do mere da je to nehigijenski. Uostalom taj dnevnik je bio prinuđen da se izvini javnosti zbog svog ratno-huškačkog izveštavanja na temu Iraka i oružja za masovno uništavanje [mada to izvinjenje zvuči dosta šuplje]. Interesantno je da je izvor svih tih laži bila manje-više jedna novinarka, Džudit Miler [ukrsti Milijanu Baletić sa Milom Štulom, pa dobiješ Džudit Miler], nad čijom sudbinom se gđica Anastasijević zabrinula, kad je pomenuta morala da odsedi neko vreme u ćuzi s obzirom da je do guše upletena u aferu otkrivanja identiteta agenta CIA Valeri Plejm.

Amerikanci, čijoj administraciji i "mainstream" medijima gospođica Anastasijević mnogo veruje na reč, imaju izreku "Fool me once, shame on you. Fool me twice, shame on me" [koju, Frojde oh Frojde, Buš II nije uspeo da prevali preko usta, mp3 file 113Kb]. Dobra izreka i bilo bi jako lepo da Vreme razmisli o njoj, baš u obliku koji je izmislio Bush II.

Međutim, nadati se tome je uzaludno, jer ako neko može 'ladno da napiše da Kahanska komisija [Kahan comission] nije našla Šarona [Vreme br.587] direktno odgovornim za masakr u Sabri i Šatili, onda se od njega ne može očekivati istina, puna istina i samo istina.****

-

* Vreme sam redovno čitao od prvog broja. Kad sam emigrirao "sunce mi je svanulo" kad su neki preduzetni ljudi počeli da zarađuju svoj 'lebac nasušni donoseći YU štampu u Budimpeštu. Na Internet izdanje sam se nedavno pretplatio.

** U slučaju Iraka neobaveštenosti IAEA je doprineo "propust" zemalja izvoznica nuklearne tehnologije [Nuclear Suppliers Group] da prijave svoje trgovanje sa Irakom. Naime, Nemačka, Holandija, Švajcarska i još dve zemlje su propustile da efikasno kontrolišu svoj izvoz. Grupa zemalja izvoznica nuklearne tehnologije je osnovana 1975-te [godinu dana nakon prvog testa indijske atomske bombe]. Radi se o dobrovoljnom dogovoru o koordinaciji izvoznih zakona glede nuklearne tehnologije. Uporedivo sa izvoznicima oružja koji moraju da podnesu deklaraciju o krajnjem korisniku. Kao posledica iračkog otkrovenja i na tom planu su rupe, ako ne zapušene ono bitno smanjene.

*** Cena je u tom momentu bila oko 100000 iračkih života, 1500 američkih, 1 milijarda dolara potrošena direktno u potrazi za oružjem i 200 milijardi dolara potrošenih na rat. Pitam se kako je D.A. i Vremenu uspelo da zaobiđe drugog inspektora UNSCOM-a, Skot Ritera, koji je prilično glasno [ponekad uspevajući da uđe i u "mainstream" medije] govorio da je priča o oružju za masovno uništavanje glupost, da je UNSCOM uništio veliku većinu toga (njegova procena je bila 96-98%, ostatak ne znači da je postojao nego samo da je bio not accounted - što može značiti da su uništena bez zapisnika) i zaustavila sve programe, da je priča o "izbacivanju" inspektora 1998 mit, jer su povučeni, kako bi se Irak nesmetano bombardovao itd. Riter je bio dovoljno glasan da čak ni b92 nije mogao da ga ignoriše.

**** D.A. manipuliše [polu]istinama. Istina, Kahanska komisija koja je ispitivala odgovornost Šarona za pomenute masakre nije ga našla direktno odgovornim nego lično odgovornim [personal responsibility] – odnosno ocenila je da nosi ličnu odgovornost za iste. Legal niceties, kako bi rekli Englezi. Iliti nije šija nego vrat.

--------------------------------------

Indija, nagrađeni [stvarni] nuklearni neposlušnik

Međunarodni sporazum o zaustavljanju atomskog naoružanja [Non Proliferation Treaty, u daljem tekstu NPT] priznaje pet nuklearnih sila: SAD, Veliku Britaniju, SSSR - danas Rusiju, Francusku i Kinu. Te zemlje, prema sporazumu, imaju privilegije što se tiče inspekcija njihovih nuklearnih programa. One su jedine zemlje koje imaju pravo da svoje vojne nuklearne programe drže daleko od pogleda bilo kakvih inspekcija, dok se mogu složiti da njihovi civilni programi budu objekti IAEI inspekcija i monitoringa.

Tri zemlje nisu nikad potpisale NPT, Izrael, Indija i Pakistan. Nepotpisivanje NPT, naravno, ne izuzima zemlju od IAEI inspekcija, jer praktično su sve zemlje sveta članovi IAEI - barem sve koje su u UN. Kako je Izrael "preveslao" IAEI, u vreme kad je dopustio inspekciju Demone, spada već u anegdote - zazidali su vrata i liftove koji su vodili u škakljiva postrojenja za preradu urana.

Indija, je veoma rano iskoristila prednosti programa sponzorisanog od SAD "Atomi za mir" pokrenutog 1953. Pre osnivanja IAEI, Kanada je 1955-te isporučila Indiji prvi reaktor Sajrus "na reč" [dobro 'ajd potpis], da će biti upotrebljen samo za civilne svrhe. Od 1958-1964 Indija je nabavljala opremu i gradila postrojenja za reprocesiranje plutonijuma [Trombej], sa sve pričom o civilnoj upotrebi. 1974-te Indija je ponosno testirala svoju prvu atomsku bombu, napravljenu plutonijumom koji je generisan tim Sajrus reaktorom, a odvojenim u Trombeju. Nazvali su je Smešeći Buda.

Taj test je za posledicu imao organizovanje grupe zemalja izvoznica nuklearne tehnologije u nešto kao koaliciju [Nuclear Suppliers Group] koja se dogovorila o pravilima izvoza, režimu izvoznih dozvola i sl.

Međutim, Indija je nastavila putem samodovoljnosti i nezavisnosti svog nuklearnog programa, te je listom odbijala skoro svaku kontrolu. IAEA inspekcija je prisutna samo u dva civilna reaktora.

Da dogovor zemalja izvoznica nuklerne tehnologije nije funcionisao baš najbolje pokazalo se na primeru Iraka 1993-će, pa su pravila grupe bitno izmenjena te godine. Zemlje izvoznice su se dogovorile da ako se išta od specijalne tehnologije i/ili materijala izvozi u neku zemlju ta zemlja je dužna da otvori vrata inspekcijama IAEI svih svojih postrojenja, ne samo onih za koje uvozi tehnologiju i/ili materijal.

Promena pravila je veoma pogodila Indiju, s obzirom da nije mogla da uveze ništa za svoje civilne reaktore, a da time ne otkrije i svoja vojna postrojenja. Presedan je napravljen u slučaju reaktora u Tarapuru [reaktor američke proizvodnje] jer je postojala realna opasnost da eksplodira ako se ne izvrši zamena goriva. Čast da to obave pripala je Rusima.

Da li ste se ikada zapitali zašto je indijska avijacija sastavljena od Migova 21 koji padaju u toj meri da ih nazivaju mrtvačkim sanducima [150 se srušilo tokom 10 godina]? Ako jeste i ako niste, odgovor je da je to praktično bila posledica tih pravila, jer mnoge zemlje [pre svega Amerika] su na spisak no-no robe za nuklearne neposlušnike dodale i puno vojnog hardvera.

18-og jula prošle godine sve muke Indije oko nuklearnih progama su rešene. Buš II je presekao Gordijev čvor odlučivši da je Indija "odgovorna" zemlja, te da se, barem što se Amerike tiče, ima smatrati takvom. Indija je, bez da je potpisnik NPT, primljena u eksluzivnu grupu koja je do sada brojala pet zemalja iz prve rečenice ovog teksta. Prema slovu dogovora sa "jedinom super silom" ona može da bira šta će od svog bogatog nuklearnog programa podvrći inspekcijama, a za uzvrat otvara svoja vrata za američki vojni i civilni hardver.

Ne verujem da je potrebno crtati šta to znači za NPT. Međutim, ono što je strašno je zapravo kako takve stvari mogu da prođu praktično neopaženo.

------------------------------------

Beleška na margini

Ja sam svojevremeno bio zabezeknut kad sam negde pročitao da je većina naroda u zemlji Srbiji podržala invaziju na Irak. Narod koji je pretrpeo veoma slične stvari kao irački [samo u neuporedivo manjem obimu], ratove, sankcije i bombardovanje, nije osetio ni mrvu empatije, za razliku od većine sveta koji je demonstrirao protiv tog rata agresije. Onda mi je kasnije postalo jasno, političari iz udvorištva prema "jedinoj super sili", od koje nam zavisi mnogo toga, "nijesu imali primjedbi", a mediji su papagajisali američke, te se steklo uverenje da je sve što će stići Irak "zasluženo".

Sad se stvar ponavlja i b92 prenosi da "Iran sklapa atomsko oružje?" [kao da će ih taj upitnik apsolvirati odgovornosti] prvi komentar čitalaca na sajtu je da Iran treba pregaziti.

Ni Sadamov ni iranski režim nisu nešto što bi čovek branio njih radi. Nije bio ni Miloševićev, ali ako se prihvati ono Goldstonovo "nelegalno ali legitimno", onda prihvatamo bezakonje.

Možda NPT nije savršen, kao ni UN, ali svet, za sada, nema bolje. Oni koji ruše obe te institucije kao zamenu nam predlažu bezakonje sadržano u Projektu za Novi Američki Vek [PNAC]. Zbir dokumenata koje su sastavili istaknuti članovi sadašnje američke administracije i njihovi "tink tenkovi", osmišljavajući potpunu dominaciju svetom. Zbir dokumenata koje nekim "čudom" "mainstream" mediji zaobilaze u najširem mogućem krugu.